Jeste mnogo unapred, ali pomenućemo par repriza koje će se desiti na Radio Beogradu tokom novembra, a u međuvremenu ćemo, nadam se, biti vredni da najavimo još neke radijske delikatese na drugim stranama.
Evo za sada ovih par.
Jedno je repriza stare radio drame pod nazivom "Džin sa tonikom” iliti popularno prozvani Džintonik. Dramu je napisao Jan Dovijak, a režirala Olga Brajović. Izdvajam je zato što je reč o zanimljivom tekstu koji se dotiče melanholije, prestrojavanja u vremenu (šta smo nekad radili, a de smo sad, šta nam se olupava o glavu dok smo ranije udarali u talambase I tome slično), plus zato što je drama glumački tango! Naime, imamo dva glavna junaka – razočaranu ženskinju koja se nekad busala u grudi zbog svoje ljubavne sreće (koja ju je u međuvremenu napustila) i kafanskog čoveka koji joj se našao u trenutku duševnog pada da joj vrati poljubac. Meni je ova drama bila zanimljiva iz istog razloga iz kog su mi zanimljivi stari filmovi tipa "Čudna devojka". Naime, reč je o ničim izazvanoj, civilnoj, drami u kojoj se sreće dvoje junaka i pati oko sasvim čovečje stvari – okretanja kola sreće u ljudskom životu. Ako možete da zamislite da ste se nekada nekom strancu našli डा mu prenesete nešto svoje sreće, pa se on onda, godinama kasnije, nekim spletom kamiondžijskih (iako ovde nema kamiona, al ja uvek zamišljam da kamiondžije prenose sreću, samim tim jer dosta putuju) puteva vama vrati taj bumerang, onda možete zamisliti i poželeti ovu dramu.
Pitanje sudbine – koliko je ono što nam se dešava stvar naše volje, a koliko neke upisane mantre (ili ne tolko upisane, kolko slučajne, što opet može da se spekuliše kolko je slučajna) u ovoj drami je tretirana kroz dramu susreta dvoje likova। Iako tekst ima potencijala da bude romantična komedija, rediteljka se očigledno potrudila da nametne carinu na ikebana, pa je svaki dovratak kroz tunel sudbine, a kroz koji prolaze naših dvoje junaka, dobro ohladila tako da, slušajući, više imate utisak da je reč o epizodi iz Zone sumraka, nego iz, šta ti ga znam, nekog ljubića। Takoreći, ne strahujete oće li glavna junakinja biti zbrinuta (jer je u međuvremenu izgubila nadu u ljubav, iskrenu i čistu), nego oće li naći neki svoj pravi put।
Glavne uloge, što bi rekli, tumače: Radmila Andrić, Petar Banićević, Kapitalina (kakvo ime!) Erić, Bora Todorović, Predrag Tasovac, Miroslav Bjelić i Zagorka Marjanović. Dramu je 1976. snimio M. Milosavljević, a urednik serije u kojoj je drama emitovana premijerno bio je Miodrag Đurđević. Mi ćemo ovu dramu čuti 14. novembra na 2. programu Radio Beograda u 18. 32.
Druga preporuka odnosi se na dramu "Don Žuan iz Leušića", autora Borislava Atanaskovića, u režiji P. Bogićevića (ovo kad napišem samo početno slovo imena znači da ne znam kako se stvarno čovek zove, jer tako stoji u najavi RB-a). Reč je o monodrama u kojoj glavnu ulogu i sav teret života nosi Mija Aleksić, neka vrsta muške Petrije iz "Petrijinog venca".
Veoma cenim "Petrijin venac" kao film, a nedavno je na Radio Beogardu bila emitovana premijera drame "Lina od kamena tvrđa" koja je bliska "पेत्रीजी" po ispovednom tonu kojim se pripoveda životna priča žene iz naroda. Nije da su ispovesti ljudi iz naroda vrednije od onih drugih, ali recimo da je meni drago kada primetime da je neko jezički, i po sentimentu, uspeo da “skine” narodskog lika, njegovu nenametljivu filozofiju, zaključke i sudbinu. To se donekle može reći za "Don Žuana iz Leušića", u stvari Rajka Rajčevića koji pri početku drame svoj usud okarakteriše rečima: “Ma da je pun džak krušaka i jedna koska, ja bi uvatio onu kosku.” Dakle, reč je o seljaku koji sebe smatra baksuzom, čovekom bez sreće, ali se nikada ne žali i ne kuka. Iako mu monodrama kao forma pruža mogućnost da opuči po sudbini i životu kao takvom, veoma brzo, što autor oseća i tako prenosi, kao slušaoci postajemo svesni da je u prirodi našeg seljaka da se sa svojom životnom pričom sprda, da od nje pravi zabavu za druge ljude. Ne zato što želi da zabavi, nego zato što voli da ga slušaju, i zato što uvek računa da će živeti još sto godina i sve što ne valja, što je manjkavo – popraviti. To pripovedačko zdravlje oseća se i u ovoj pripovesti seljaka iz Leušića koji zapravo priča o svojoj nevolji sa pronalaženjem prave žene (a imao je njih 13… ne sećam se kolko je imala Petrija).
Jedina mana ove drame je razvučenost, ali mimo toga je preporučujem za slušanje jer, uprkos golemom materijalu, dolazi do pravog zaključka – “Takav je život, čas lep, čas gorak. Ma jok, smešan!”
Čućete je ako upalite radio 21. novembra, u 18 i 32, takođe na 2. programu Radio Beograda. Drama je inače snimljena 1974. godine, pa možete čuti Miju Aleksića iz mlađih dana ako vam je do tog stalo.
No comments:
Post a Comment