Evo vam. Dok čekamo bolji deo ovog radijskog tima da objavi svoj intimni odnos prema radiju, ja ću da se isprsim i da vam kažem. U stvari, prvi tranzistor bio je prilično skrajnut u selu, jer je TV bio prikačen na akumulator, a na gramofon su se svi kačili. Tranzistor je bio nekakva siva reka u sredini u koju niko nije hteo da umoči ni mali prst noge. Ali! O slavama, kad se svi poiznapijaju, o svadbama, kad svi napuste tu malu sobu koja je prizemljena, pa se zaljuljaju pod šatrom kao da kroče u neki svemirski brod ostavivši zemlju i sve kućerke oko njih po strani, tada je tranzistor svirao za nas koji smo, ostajali po strani – za žene, sitnu decu i čauše (oke, i mladu, ako se rasplače usred ceremonije i svrne kod nas). Stvar je u tome da je tranzistor uvek bio po strani. Manjkavost jedna i to ti je! Kad nema struje udri po njemu! Kad suze krenu isto, kad je gramofon usred sobe, tranzistor je u kujni da mami da ritam dok secka, kuva, svađa se, proklinje. Tranzistor je, kako bih sabrala, stvar nenametnutog principa.
Principa onih koji ga nemaju, koji ga nisu tražili i koji se ni o koga ne češu (ovo o možete i otpevati što se mene tiče).
Evo vam: da nije bilo tranzistora, nikad ne bi znala da je omiljena pesma dede po tati „Ide Mile Lajkovačkom prugom“; da nema tranzistora nikad ono tabure u predsoblju kuće ne bi delovalo onako stameno: da nema radija, nikad ne bi tata, u silnim pijanstvima imo druga da popuni one jutarnje praznine kad mora da se pravda ukućanima, a meni deluje onako svečano i lepo. Tranzistor opstane i kad sve okolo crkne, eve vam primer: ostaneš sam u kući, selo, sve gluvo, tata otišo po kozu, mama je u gradu, a baba zaspala; ti, onako jadan bilduješ snagu, prisećaš se nekih dečaka iz škole, al svi su oni popadali pred nekim šumskim gmazom i tu sinak, otkriješ tranzistor! Pustiš, pojačaš, ubiješ šumu, osvetliš put tati, a naposletku obojica sedite za stolom, trebite se od buva i veselite se sutrašnjem danu.
U drugoj kući, kod maminih, imali smo veliki tranzistor koji je služio uglavnom za ukras, al kladim se da kad bi sela do njega, da sam se svaki put ogrejala. Ujak me i danas propituje znam li za neki radio koji pušta narodnjake i muzičke želje. Iako su po tom selu, inače naprednom (kad treba, uvek na vreme nabave nove traktore, kosilice, kad treba, osete, pooru malinjake i slično), posklanjali tranzistore i radije, nabavili video rekordere, mobilne i sve njihove aplikacije, tek kad sednu u kola, ovi ljudi živnu! Nije do mirišljavih jelkica! Tad, kad te neko, posle seoske svadbe, spakuje u kola i vozi do naredne destinacije, pa odvrne radio, pa zna sve voditelje i pesme i ko je šta naručio, tad osetiš da si živ! Nema osećaja vrednog kao ovaj.
Radio drama je svakako podvrsta te uživancije, tu spora nema. I ja se iznenadim kad živnem čujem li usred radio drame neku frulu, armoniku ili neku narodnu muziku i samo čekam voditelja da kaže ko je naručio to remek delo, al se ovaj ne čuje... Naime, došlo je doba da se usredsredimo i ja sam skapirala da je radio drama jedini prostor koji me povezuje sa tim starim dobom kad su ujak, baba i stričevi bili zdravi, za volanom, u noći, od svadbe do svadbe. Iako sad gledaju TV, ja i dalje, slušajući svaku radio dramu, tražim njihovo prisustvo, to da neko od njih zakoči u mraku i odvede me kući na spavanjac. Za to vredi živeti.
No comments:
Post a Comment