Adaptacija: Milton Geiger
Režija: Robert L. Redd
Uloge: Peggy Ann Garner, Jems Dunn
Muzika: Alfred Newman
Radijska adaptacija romana „Jedno drvo raste u Bruklinu“ Beti Smit više se oslanja na istoimeni film (takođe adaptaciju romana) Elije Kazana iz 1945. godine, budući da glavne junake, porodicu Nolan, glume isti glumci kao u ovom klasiku.
Za ljubitelje ovog romana, u koje spadam, drama će možda biti razočaranje budući da je priča svedena samo na porodičnu priču – siromašni Nolanovi koji se bore za opstanak u Bruklinu pred početak Prvog svetskog rataU romanu Beti Smit preovlađuje glas male Frensi Nolan, dok je u radio drami pripovedački glas ravnomerno podeljen na sve članove porodice. Ipak, ovakvom raspodelom i sasvim legitimnim zahvatom za dramsku, izvođačku formu, nije se postiglo bogznašta. Ispostavilo se da su opaske Frensi Nolan iz romana, ispripovedane piščevim govorom daleko direktnije, uostalom i drskije nego što ispadaju u drami.Pretvoren u lični govor, ispovest (ili misao) svakog junaka u drami samo je formalna maska za tapaciranje živopisnih glasova iz romana.Iako vešto izvedeni, prelazi sa unutrašnjeg monologa članova porodice na dijaloške scene, preterano kompresovanje tema kojih se Beti Smit dotiče u romanu (siromaštvo, porodični problemi poput alkoholizma, ljubav ćerke prema ocu koju ne može da pomiri sa moralističkim osuđivanjem okoline koja u njemu vidi pijanca i muzikanta, borba majke da pomiri nekadašnju romantičnu zanesenost mužem sa sadašnjim teškim životom u kom joj povremeno deluje da se samo ona bori, školovanje devojčica itd.), doprinosi da drama deluje kao sasvim stereotipno, povremeno patetično lamentiranje nad jadom niže klase, što je Beti Smit sasvim izbegla u svom, može se reći, genijalnom romanu.
Ovo se najbolje poznaje na primeru lika majke Keti Nolan, možda najživopisnijem liku u romanu (ako izuzmemo malu Frensi)। Njena snaga, ponos i sasvim čudni stavovi (recimo običaj da deci dozvoljava da povremeno bace hranu koju ne vole, kako bi imali utisak da imaju buržoasku slobodu razbacivanja, da im se može, pa da su samim tim slobodni, a ne okovani normama štednje, zatim njen razvoj od uplašene žene koja čisti po zgradama do sasvim samostalno stečenih mudrosti kojima odiše ceo roman Smitove) lišeni su autentičnosti, pa se ova junakinja u radio drami oglašava samo kukanjem, uzdasima na pozadini sentimentalnih melodija.
Zanimljivo je da je, od svih njenih razmišljanja iz romana odabran upravo najneupadljiviji, za ovu junakinju najmanje simptomatičan, a opet "najviše ženski" detalj - situacija u kojoj se ona brine da li je, usled rada, previše ostarila za svoje godine. Budući da je postavljen kao glavni i jedini koji Keti pominje u razgovoru sa mužem, u drami deluje kao osnovni reper za ovu junakinju i, po mom mišljenju, sasvim je pogrešno prikazuje, kao nekakvu jadnicu koja žali što se urušava pod teretom siromaštva i porodičnih obaveza. Ovde se može postaviti pitanje gde je sloboda onoga ko interpretira delo za drugi medij, ali budući da je interpretacija daleko nazadnija od originala, čini mi se da je u ovom slučaju reč o pukoj prečici ka sveopšte svarljivom motivu siromašne žene, a ne izbor umetnika koji adaptira delo, te ga zato odbacujem.
Adaptatoru treba priznati sasvim lepo korišćenje metafore o drvetu iz naslova – drvetu koje raste u Bruklinu simbolišući žilavost sirotinje. Međutim, kako u radio drami nema baš onih finesa kojima Beti Smit izdvaja Nolanove, upravo ih spašavajući od klesanja u spomenik „ponosnom siromaštvu“, dajući im prostora da dišu i otimaju se slici kakvu ostavljaju drugima, upravo je spomenik ono što je ostalo u radio drami, iako se ova poziva na čuveno drvo.
Ipak, drama je za preporuku za one koji bi čuli to starinsko krckanje, sasvim dobre glumačke izvedbe i sve one koji vole pomenuti romen, a u koje spadam, pa sam je zato i slušala।
Evo linka gde se drama nalazi: http://www.blubrry.com/dramatic/280545/hollywood-star-playhouse-a-tree-grows-in-brooklyn-01-27-46/ 
No comments:
Post a Comment