Radio bez slušalaca

Iako većina TV voditelja često završava emisiju rečima: „Ostanite uz vaše male ekrane“, ova se molba/žalopojka najčešće i, može se reći, najozbiljnije odašilje kada je reč o radiju. Iako se kaže: „radio, ne radio, svira ti radio“ – izreka koja amenuje određenu odsutnost u prisustvu radio aparata, prisustvo slušalaca je u ovom slučaju više zagarantovano nego kada govorimo o televiziji uz koju ljudi rade nešto drugo ili zadremaju. Hoću da kažem, nemoguće je ignorisati radio na isti način na koji čovek može da ignoriše televiziju. Odnosno, reč je o drugačijoj vrsti ignorisanja koja je vremenom postala kvalitativna razlika.

Ignorisanje izvora informacija koje puštamo u pogon po navici češće nego ciljano, budući da su ti izvori informacija vremenom postali brojniji (radio, TV, bilbordi, besplatna štampa koju prelistavamo u prevozu samo da na njoj ne bismo sedeli za džabe, reklamni leci po poštanskim sandučićima koje pokupimo više srećni što nisu po sredi računi, nego indiferentni oglašivač, itd.), mora se razdeliti na više različitih vrsta među kojima ignorisanje radija ima povlašćeno mesto. Recimo da je radio koji svira ili govori u pozadini pojmljiv kao neka vrsta nenametljive starice koju odgajamo iz nekakvog altruizma, dok je TV sasvim pobesneli tinejdžer kome moramo menjati pelene, koji stalno zahteva da mu se pribave i instaliraju nekakve novotarije i koji neprestano, histerično iziskuje našu pažnju.

U tome je glavna razlika. Iz nje proizilazi i druga, a tu mi je nešto teže da dokažem, budući da bih više volela da je ona tačna, nego što za nju imam neke dokaze, te da je više stvar mog osećaja. Čini mi se da je radio, usled odsustva te mladalačke histerije (pritom sasvim izveštačene) koju sobom nosi televizija, na neki način samodovoljan. Možete izvesti jedan eksperiment u satima dokonosti: izađite iz kuće i ostavite uključen TV, a drugog dana učinite isto sa radiom. Pri povratku kući, prietićete da radio, na neki način, ne šeni pred vratima, željan vaše pažnje, željan toplog obroka koji ćete mu prineti, dok se televizor sav usukao, posiveo, kao da je satima pričao sam sa sobom i nekako se prozlio. Naravno da televizor ne oseća da li ga neko gleda, ali većina njegovih sadržaja i poruka naprosto ne postoje bez svesno projektovanog primaoca istih, te kada upadnete tako naprečac njegovog bulažnjenja, samo na sekund osetite tu prazninu, to iščekivanje vas kao ciljne grupe da primi, ili makar ispsuje te sadržaje. Za to vreme (tj. tog drugog dana ovog eksperimenta), radio možete uhvatiti na prepad, a da se ne začudite i ne nasmejete, jer je radio navikao da priča sam sa sobom. Da ne bih upala u metafore, koje me već mame, i uporedila ga sa starim kaminom il nekim drugim toplotnim telom koje je, u vašem odsustvu, zagrejalo određeni kutak vašeg doma, rećiću samo da je radio prostija mašina samim tim što ne računa toliko na ljude i njihov izvor toplote ili pažnje. (mada je ovo sa kaminom bolje poređenje).

Zaključak je da postoji razlika između ova dva medija, a ona se tiče određene vrste dostojanstva mašine, njenog zadržavanja svoje sasvim sumanute i začudne prirode (u odnosu na ljude), njenog odbijanja da bude isto što i čovek. U čemu je radio u daleko većoj prednosti od televizije. U tolikoj prednosti koliko je dalje od ljudi.