Oct 16, 2011

Svetozar Vlajković – ČAVKA


Propustili smo da na vreme najavimo reprizu radio drame „Čavka“, autora Svetozara Vlajkovića koji je za ovaj tekst (ako se ne varam, a i prema biografiji priloženoj na sajtu autora), napisan kao originalna radio drama, dobio nagradu na tadašnjem javnom konkursu. Dramu je 1984. godine režirala Olga Brajović, sa Milošem Žutićem, Slobodanom Slobodanovićem, Milanom Puzićem, Božidarom Pavićevićem Longom, Ivanom Kostićem, Savom Jovanovićem, Ljiljanom Jovanović i Milutinom Butkovićem pred mikrofonom.

Većini poznat kao film Miše Radivojevića iz 1988. godine, Vlajkovićev tekst u radijskoj formi može delovati čudno. Na prvom mestu, glavne junake, dečaka Profu i njegovog novog školskog prijatelja prozvanog Čavka, u radio drami glume odrasli glumci. Donekle je nejasna rediteljska odluka da dvojicu dečaka interpretiraju odrasli glasovi – da li zbog veće profesionalne spremnosti (da se ne rizikuje sa dečjim glasovima) ili je u pitanju čisto umetnička odluka. Poređenja sa filmom se, hteli mi to ili ne, nameću i u drugim aspektima ove radio drame, pa sluaocu može delovati da je melanholija koja boji ceo Radivojevićev film (tema odrastanja kao bolnog suočavanja sa kompromisima koje čine odrasli, uostalom i celokupan pogled na odnos sveta odraslih i dece kao sveta iznad i ispod vode, tako da u filmu odnos dvojice drugara deluje kao paralelna dimenzija – svet odraslih usporen taman toliko da se nad njim možemo zamisliti i zapitati), u slučaju radio drame paradoksalno (to pišem, jer klince igraju odrasli) deluje više iz ugla dece, bez nametanja ovog poređenja sa svetom odraslih.

Otuda više primat dobijaju dečje, avanturističke, neki bi rekli, prizemne razmirice, igre i razgovori.

Iako se repriza već dogodila, smatrali smo da je šteta ne pomenuti je, budući da ćemo na ime Svetozara Vlajkovića kao nekadašnjeg stalnog člana redakcije Dramskog programa Radio Beograda, kao sutora radio drama i literarnih predložaka za radijske adaptacije često nailaziti i ubuduće.

Vlajković je manje poznat kao autor za decu iako je na polju dečje radio drame do sada ostavio veliki broj radova (»Kad se vetar budi među granama«, 1976, »Na pecanju«, 1980, »Pogledaj me, tata«, 1983, »Putovanje do devetog sprata« i »Trenutak«, 1985, »Miloš i Giloš«, 1992, »Razbio sam prozor, jer vas volim«, 1997, »Dečak i kuče« i »Nebeski putnik«, 2002. i druge). Po sredi je autor čiji je rad na polju dečje drame zanemaren, dobrim delom zbog toga što se doprinos na polju radio drame slabo računa. Sa druge strane, Vlajkovićev pristup deci je karakterističan jer sadrži malo od tradicije glavnotokovske dečje literature (i umetnosti za decu generalno), budući da ne preza za umišljenim i često konstruisanim »detinjastim« u deci, a koje se često koristi ne bi li se razgalili odrasli.

Ako se čita dalje, recimo neki od njegovih romana (»Najslabiji učenik škole igranja« ili »Karamfla« ili zbirke priča »Šta bi učinio Zobec«) , može se naići na odgovor zašto Vlajković nije postao kanonski autor za decu – zato što je on sve vreme zapravo pisao za odrasle. Ali, onakve kakvih ima malo i koji se obično ne sećaju svog detinjstva niti na njega daju pet para. U tom raskoraku, čovek se lako izgubi. Zato će S. V. uvek biti jedan od mojih omiljenih domaćih pisaca.

No comments:

Post a Comment

Post a Comment

LinkWithin

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...