Mihajlo Spasojević - VREME SPORTA I RAZONODE

Dramatizacija: Ivan velisavljević

Režija: Zoran Rangelov

Muzički saradnik: Marija Ćirić

Ton majstor: Milan Filipović

Lektor: Olga Babić

Uloge: Vladan Živković, Dragan Vujić, Branislav Platiša, Nebojša Milovanović, Radovan Miljanić, Lepomir Ivković i Dejan Cicmilović

Proizvodnja: Radio Beograd, 2009.

Trajanje: 21 min

Radio drama „Vreme sporta i razonode“ nastala je prema zbirci priča Mihajla Spasojevića, sa osnovom u istoimenoj pripoveci, a sve je to uvezao Ivan Velisavljević kao dramaturg.

Iako se u drami, u jednom trenutku, tokom svinjokolja koji se odvija negde u blizini Rume, krajem 90-ih, podvikne „Pusti taj radio!“, ova drama je nastala po eksplozivnom receptu Pere Kojota. Stvar je u tome da se u njoj sve, počev od muzike (tamburaši), preko glumaca (svezanih u žbun muškog hora iz kog se, tu i tamo, izdvoji po jedan koji se ispoveda i pripoveda), do režije koja potencira tu zategnutu strunu između ležerne, druželjubive atmosfere i grabulja što izbijaju iz džaka naposletku, može koristiti kao trenutno najbolji primer jedne radiodramske celine.

Priča počinje u formi samurajske, mačo priče o grupi bivših ratnika (iz rata 90ih) koji su se, u mirnodopska vremena, komšijski okupili, da urede prasiće za dotičnog, lokalnog gazdu. Celokupna atmosfera je sasvim benigna i, što se kaže, opuštena – ko je ikad bio na ovakvim feštama, zna kako se ljudi opuste uređujući prasiće, kao na nekakvom vašaru, čemu doprinosi i stalno dolivanje rakije, dinamika posla i nekakav kolektivni duh i podjebavanje preko krvavih lonaca i unapred slućene boate večere. Ipak, u tom jezercu krvi i prijateljstva, povremeno izranjaju pojedinačni glasovi naših junaka koji, zagrejani pićem, oštrenjem noževa i nekakvom bliskošću koju osete sa svojim kolegama iza kuće, počinju da pričaju više nego što treba.

Priča vrlo precizno detektuje te čvoriće u kojima se neko prosto otme od grupe, iskenja se nešto, pa svi nagrnu na njega, krene da rovari, iz čista mira, pa se pokrene talas, samo da ga poklopi. Pored toga, drama se može, onima kojima je do toga stalo, gledati i kao kritika mačoizma – muškarci na gomili koji oštre noževe ko neki pokisli samuraji, dok iza skiče svinje, i tome slično. Međutim, ni Spasojević, a ni dramaturg Velisavljević, nisu forsirali ovu liniju priče, niti su je ikome nabijali na nos. Stvar je u tome, da su svi ovi ljudi, junaci u drami, zapravo uplašeni, stišnjeni ko i te kobasice koje prave. Taj strah, bes i želja da se ostane živ, zdrav i dobar kod slušaoca razbija ledenu santu u mozgu, spremnu da u kockice pretvori sve što zaliči na kritiku i stav. Jednostavno, ovde nema prostora za fabrikovanje ideja, jer su po sredi pravi ljudi i njihove životne priče. 

Muško društvo, u filmovima iz 80-ih obično prikazano kao velika ljubav, u ovoj drami je pokazano kao savez zasnovan na sportskom navijanju, podjebavanju, dokazivanju, takmičanju i prećutkivanju. I svaki od njih se bori za svoj dah u tom metežu. Za neko ljudsko mesto i tome slično.

Tonca valja pohvaliti zbog te strune zategnute između tamburaša koji evociraju ravnicu, mir, neko folklorno zajedništvo junaka i povremeno korišćenog zvuka oštrenja noževa, kao drugog kraja te zapete strune na kojoj se batrgaju Spasojevićevi junaci.

Tamburaši koj se čuju u pozadini, dok neko od naših junaka pokušava डा ispljune dlakavu gutu koja ga guši, deluju kao neki jadni, mali čun koji je privezan za kraj oštre žice, za vratove ovih junaka, strpljenih u snop guša koje pokušavaju da se izvuku, ali da ujedno tu strunu zajedništva ne prekinu pa se oko nje obavijaju gušeći sami sebe (
za ovaj osećaj nisi moro biti u ratu, a bogme ni na svinjokolju, a kad smo kod toga, ni da si ikad okino radio!) Rediteljski postupak se i zasniva na ovoj kombinaciji horskog groktanja i povremenih, ljudskih glasova koji pokušaju da ispredu neko vreteno priče, al su se vremenom iskvarili, pa mogu uglavnom da prete, sikću iz nekog donjeg rakursa pokušavajući da omekšaju, podmažu svinjskom mašću omču koja guši, ne bi li razvezali ćutanje hora। A, sve ostaje stišnjeno i upakovano kao najbolja kobasica koja se lako jede, a posle od nje boli noću stomak i pripada ti muka।

Dramaturgu ide u prilog (uz pljeskavicu!) što je zadržo narodski način pripovedanja, ono zagrcnuto, naizgled bespotrebno zadržavanje na detaljima od kojih počinje priča. Pa, onda dođe dirljivo što lik primenjuje nekakvu sasvim školsku mantru „uvod, razrada, zaključak“, kojoj su nas učili u školi da bi reko da je tuko ženu. Kaže on: „Ti znaš ona tapacirana vrata kod mene?“ Slični su i zaključci: „Kad si tolko jak da se neko upiša zbog tebe“, kojima se slušaocu nateruje jeza na kožu ko kad ugledate one male grabulje na selu, što se posebno prave za dete u kući, pa još njima pređu preko pokošene trave. Sve benigno, sve prirodno, a opet sve nosi.

Od glumačkih glasova koji su svi odlični, tako da से iz njihovih snopova oseća onaj adrenalin seoske mobe, treba izdvojiti Dragana Vujića, glumca koji igra najćutljivijeg seljaka u drami, Milutina, koji naposletku izgovori, krkljajući, ključne reči drame: „Ma jebem li ti vedre teme, da ti jebem vedre teme!“