Uglješa Šajtinac – VETRUŠKINA LEDINA

Režija: Bojana Lazić
Proizvodnja: Radio Beograd, 2008.

Možda najbolja dečja drama ikad emitovana na talasima Radio Beograda, Vetruškina ledina za divno čudo dešava se među životinjskim svetom što je obično ne baš popularan seting za dečju radio dramu. Naime, treba prevazići činjenicu da su junaci zapravo životinje, u ovom slučaju žitelji Vetruškine ledine – miš, zmija, tekunica itd. S druge strane, treba obučiti decu glumce da oponašaju glasove životinja, ali ne da ih imitiraju i na njih baš baš liče, nego da, zavisno od živuljke koju oponašaju, pronađu par karakterističnih jezičkih ili psiholoških odličja oko kojih će, kao oko zabodenog štapa u pesku, izgraditi zamak svog junaka. Dakle, tako da on ne bude ni plišani medvedić iz radnje, a ni antropomorfizovani Diznijev junak, zapravo skupo plaćeni holivudski glumac koji samo „pozajmljuje glas“ nekakvoj strvini u životinjskom obliku. Bojana Lazić i njena dečja ekipa uspeli su da od ove menažerije naprave svet negde na razmeđi između svega ovoga tako da, svako ko sluša ovu dramu, može da ujedno zaboravi da je reč o životinjama, ali ujedno i da je reč o nekakvoj podetinjiloj deci koja imitiraju za odrasle. Ovo je naprosto svet Vetruškine ledine!
A, na toj ledini susreću se glavni junak Miš (zaljubljen u Tekunicu), ujedno uplašen od Zmije Belouške i spreman da se suoči sa najstrašnijim stanovnikom ledine, Vetruškom! Muzika koja na mahove podseća na one kišobranaste, poskakujuće melodije iz Amelije Pulen, a povremeno na sablasne, Tim bartonovske melodije i Brehtove horske pesmice, okružuje našu životinjsku družinu čineći da svaki neuspeh, svaki pokušaj odupiranja prirodnim silama, propalim ljubavima, još neispunjenim nadanjima deluje kao velika ljudska borba!
Možda najveća pohvala treba da ide klincima koj su glumili nejake živuljke na ledini, a u pitanju su deca iz škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“. Tekst za ove male glumce načinjen je na Brajevom pismu.
Vetruškina ledina je nastala prema romanu za decu Uglješe Šajtinca i upravo govori o strahu. Kako se sve dešava na jednoj ledini, likovi su razne sitne živuljke: miš, tekunica, zmija, žaba, gavran, puž... a svi su «mali, pa nikuda ne mogu stići» i svi se boje Vetruške, strašne ptice koja dolazi iznenada. Iako su životinje u pitanju, priča ne naginje basni, a svet ledine je prikazan sa melanholijom i nevinom radošću i nežnošću u ophođenju sa malim bićima i stvarima. Iako postoji centralna linija: miš avanturista je zaljubljen u tekunicu ali to nema hrabrosti da joj kaže, pa pokušava da pronađe avanturu u kojoj će joj se dokazati i, naravno, suočava se sa kolektivnim strahom – strašnom Vetruškom, ceo svet ovih živuljki je bogat i živ i svaki od likova ima neki svoj kapric zbog kog ga slušalac voli. Svi se klone gavrana, jer uvek ima neke teške priče i crn pogled na svet, zmja je stalno gladna, ali joj naivnost i sklonost da svom zalogaju daje pravo na poslednju želju nikako ne da da dođe do obroka. Muzika je odabrana savršeno - nema usiljene modernosti (raznih varijanti hip-hopa na koje su navalili reditelji dečjih drama verujući da je to jedini način da se dopre do mladog slušaoca), kako za tanki glasić miša koji je veći od svog malog tela iz kog bi odleteo u oblake, i njegova maštanja o tekunici, tako i za sablasne dolaske Vetruške. Zvuk koji prati ovu neman stanovnika ledine, budući da se ponavlja, deluje sudbonosno i potpuno iracionalno i izaziva jezu.

Kao što kaže mali miš (genijalan klinac čiji glas budi radost i smeh kod svakog nabasalog slušaoca), „za... zaljubio sam se!“

*Na festivalu radio drame za decu i omladinu PRIX EX AEQUO, u Bratislavi (Slovačka), Dramski program Radio Beograda dobio je specijalnu nagradu za radio dramatizaciju proznog dela, romana za decu Vetruškina ledina Uglješe Šajtinca.