Mihajlo Spasojević - VREME SPORTA I RAZONODE

Dramatizacija: Ivan velisavljević

Režija: Zoran Rangelov

Muzički saradnik: Marija Ćirić

Ton majstor: Milan Filipović

Lektor: Olga Babić

Uloge: Vladan Živković, Dragan Vujić, Branislav Platiša, Nebojša Milovanović, Radovan Miljanić, Lepomir Ivković i Dejan Cicmilović

Proizvodnja: Radio Beograd, 2009.

Trajanje: 21 min

Radio drama „Vreme sporta i razonode“ nastala je prema zbirci priča Mihajla Spasojevića, sa osnovom u istoimenoj pripoveci, a sve je to uvezao Ivan Velisavljević kao dramaturg.

Iako se u drami, u jednom trenutku, tokom svinjokolja koji se odvija negde u blizini Rume, krajem 90-ih, podvikne „Pusti taj radio!“, ova drama je nastala po eksplozivnom receptu Pere Kojota. Stvar je u tome da se u njoj sve, počev od muzike (tamburaši), preko glumaca (svezanih u žbun muškog hora iz kog se, tu i tamo, izdvoji po jedan koji se ispoveda i pripoveda), do režije koja potencira tu zategnutu strunu između ležerne, druželjubive atmosfere i grabulja što izbijaju iz džaka naposletku, može koristiti kao trenutno najbolji primer jedne radiodramske celine.

Priča počinje u formi samurajske, mačo priče o grupi bivših ratnika (iz rata 90ih) koji su se, u mirnodopska vremena, komšijski okupili, da urede prasiće za dotičnog, lokalnog gazdu. Celokupna atmosfera je sasvim benigna i, što se kaže, opuštena – ko je ikad bio na ovakvim feštama, zna kako se ljudi opuste uređujući prasiće, kao na nekakvom vašaru, čemu doprinosi i stalno dolivanje rakije, dinamika posla i nekakav kolektivni duh i podjebavanje preko krvavih lonaca i unapred slućene boate večere. Ipak, u tom jezercu krvi i prijateljstva, povremeno izranjaju pojedinačni glasovi naših junaka koji, zagrejani pićem, oštrenjem noževa i nekakvom bliskošću koju osete sa svojim kolegama iza kuće, počinju da pričaju više nego što treba.

Priča vrlo precizno detektuje te čvoriće u kojima se neko prosto otme od grupe, iskenja se nešto, pa svi nagrnu na njega, krene da rovari, iz čista mira, pa se pokrene talas, samo da ga poklopi. Pored toga, drama se može, onima kojima je do toga stalo, gledati i kao kritika mačoizma – muškarci na gomili koji oštre noževe ko neki pokisli samuraji, dok iza skiče svinje, i tome slično. Međutim, ni Spasojević, a ni dramaturg Velisavljević, nisu forsirali ovu liniju priče, niti su je ikome nabijali na nos. Stvar je u tome, da su svi ovi ljudi, junaci u drami, zapravo uplašeni, stišnjeni ko i te kobasice koje prave. Taj strah, bes i želja da se ostane živ, zdrav i dobar kod slušaoca razbija ledenu santu u mozgu, spremnu da u kockice pretvori sve što zaliči na kritiku i stav. Jednostavno, ovde nema prostora za fabrikovanje ideja, jer su po sredi pravi ljudi i njihove životne priče. 

Muško društvo, u filmovima iz 80-ih obično prikazano kao velika ljubav, u ovoj drami je pokazano kao savez zasnovan na sportskom navijanju, podjebavanju, dokazivanju, takmičanju i prećutkivanju. I svaki od njih se bori za svoj dah u tom metežu. Za neko ljudsko mesto i tome slično.

Tonca valja pohvaliti zbog te strune zategnute između tamburaša koji evociraju ravnicu, mir, neko folklorno zajedništvo junaka i povremeno korišćenog zvuka oštrenja noževa, kao drugog kraja te zapete strune na kojoj se batrgaju Spasojevićevi junaci.

Tamburaši koj se čuju u pozadini, dok neko od naših junaka pokušava डा ispljune dlakavu gutu koja ga guši, deluju kao neki jadni, mali čun koji je privezan za kraj oštre žice, za vratove ovih junaka, strpljenih u snop guša koje pokušavaju da se izvuku, ali da ujedno tu strunu zajedništva ne prekinu pa se oko nje obavijaju gušeći sami sebe (
za ovaj osećaj nisi moro biti u ratu, a bogme ni na svinjokolju, a kad smo kod toga, ni da si ikad okino radio!) Rediteljski postupak se i zasniva na ovoj kombinaciji horskog groktanja i povremenih, ljudskih glasova koji pokušaju da ispredu neko vreteno priče, al su se vremenom iskvarili, pa mogu uglavnom da prete, sikću iz nekog donjeg rakursa pokušavajući da omekšaju, podmažu svinjskom mašću omču koja guši, ne bi li razvezali ćutanje hora। A, sve ostaje stišnjeno i upakovano kao najbolja kobasica koja se lako jede, a posle od nje boli noću stomak i pripada ti muka।

Dramaturgu ide u prilog (uz pljeskavicu!) što je zadržo narodski način pripovedanja, ono zagrcnuto, naizgled bespotrebno zadržavanje na detaljima od kojih počinje priča. Pa, onda dođe dirljivo što lik primenjuje nekakvu sasvim školsku mantru „uvod, razrada, zaključak“, kojoj su nas učili u školi da bi reko da je tuko ženu. Kaže on: „Ti znaš ona tapacirana vrata kod mene?“ Slični su i zaključci: „Kad si tolko jak da se neko upiša zbog tebe“, kojima se slušaocu nateruje jeza na kožu ko kad ugledate one male grabulje na selu, što se posebno prave za dete u kući, pa još njima pređu preko pokošene trave. Sve benigno, sve prirodno, a opet sve nosi.

Od glumačkih glasova koji su svi odlični, tako da से iz njihovih snopova oseća onaj adrenalin seoske mobe, treba izdvojiti Dragana Vujića, glumca koji igra najćutljivijeg seljaka u drami, Milutina, koji naposletku izgovori, krkljajući, ključne reči drame: „Ma jebem li ti vedre teme, da ti jebem vedre teme!“

Uglješa Šajtinac – VETRUŠKINA LEDINA

Režija: Bojana Lazić
Proizvodnja: Radio Beograd, 2008.

Možda najbolja dečja drama ikad emitovana na talasima Radio Beograda, Vetruškina ledina za divno čudo dešava se među životinjskim svetom što je obično ne baš popularan seting za dečju radio dramu. Naime, treba prevazići činjenicu da su junaci zapravo životinje, u ovom slučaju žitelji Vetruškine ledine – miš, zmija, tekunica itd. S druge strane, treba obučiti decu glumce da oponašaju glasove životinja, ali ne da ih imitiraju i na njih baš baš liče, nego da, zavisno od živuljke koju oponašaju, pronađu par karakterističnih jezičkih ili psiholoških odličja oko kojih će, kao oko zabodenog štapa u pesku, izgraditi zamak svog junaka. Dakle, tako da on ne bude ni plišani medvedić iz radnje, a ni antropomorfizovani Diznijev junak, zapravo skupo plaćeni holivudski glumac koji samo „pozajmljuje glas“ nekakvoj strvini u životinjskom obliku. Bojana Lazić i njena dečja ekipa uspeli su da od ove menažerije naprave svet negde na razmeđi između svega ovoga tako da, svako ko sluša ovu dramu, može da ujedno zaboravi da je reč o životinjama, ali ujedno i da je reč o nekakvoj podetinjiloj deci koja imitiraju za odrasle. Ovo je naprosto svet Vetruškine ledine!
A, na toj ledini susreću se glavni junak Miš (zaljubljen u Tekunicu), ujedno uplašen od Zmije Belouške i spreman da se suoči sa najstrašnijim stanovnikom ledine, Vetruškom! Muzika koja na mahove podseća na one kišobranaste, poskakujuće melodije iz Amelije Pulen, a povremeno na sablasne, Tim bartonovske melodije i Brehtove horske pesmice, okružuje našu životinjsku družinu čineći da svaki neuspeh, svaki pokušaj odupiranja prirodnim silama, propalim ljubavima, još neispunjenim nadanjima deluje kao velika ljudska borba!
Možda najveća pohvala treba da ide klincima koj su glumili nejake živuljke na ledini, a u pitanju su deca iz škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“. Tekst za ove male glumce načinjen je na Brajevom pismu.
Vetruškina ledina je nastala prema romanu za decu Uglješe Šajtinca i upravo govori o strahu. Kako se sve dešava na jednoj ledini, likovi su razne sitne živuljke: miš, tekunica, zmija, žaba, gavran, puž... a svi su «mali, pa nikuda ne mogu stići» i svi se boje Vetruške, strašne ptice koja dolazi iznenada. Iako su životinje u pitanju, priča ne naginje basni, a svet ledine je prikazan sa melanholijom i nevinom radošću i nežnošću u ophođenju sa malim bićima i stvarima. Iako postoji centralna linija: miš avanturista je zaljubljen u tekunicu ali to nema hrabrosti da joj kaže, pa pokušava da pronađe avanturu u kojoj će joj se dokazati i, naravno, suočava se sa kolektivnim strahom – strašnom Vetruškom, ceo svet ovih živuljki je bogat i živ i svaki od likova ima neki svoj kapric zbog kog ga slušalac voli. Svi se klone gavrana, jer uvek ima neke teške priče i crn pogled na svet, zmja je stalno gladna, ali joj naivnost i sklonost da svom zalogaju daje pravo na poslednju želju nikako ne da da dođe do obroka. Muzika je odabrana savršeno - nema usiljene modernosti (raznih varijanti hip-hopa na koje su navalili reditelji dečjih drama verujući da je to jedini način da se dopre do mladog slušaoca), kako za tanki glasić miša koji je veći od svog malog tela iz kog bi odleteo u oblake, i njegova maštanja o tekunici, tako i za sablasne dolaske Vetruške. Zvuk koji prati ovu neman stanovnika ledine, budući da se ponavlja, deluje sudbonosno i potpuno iracionalno i izaziva jezu.

Kao što kaže mali miš (genijalan klinac čiji glas budi radost i smeh kod svakog nabasalog slušaoca), „za... zaljubio sam se!“

*Na festivalu radio drame za decu i omladinu PRIX EX AEQUO, u Bratislavi (Slovačka), Dramski program Radio Beograda dobio je specijalnu nagradu za radio dramatizaciju proznog dela, romana za decu Vetruškina ledina Uglješe Šajtinca.

Tomislav Gavrić, ESTETIKA RADIO DRAME (Kalekom, Beograd, 1997)

Kratka knjiga Tomislava Gavrića o estetici radio drame više je poetsko veličanje (manifest) radio drame kao medija nego što može poslužiti kao pedantan vodič za buduće radijske stvaraoce. Nalik ranim radovima estetičara i teoretičara filma, Gavrićeva knjižica polazi od osnovnog pitanja kakva je priroda radio drame kao medija i nastoji da uspostavi razlike između ovog i drugih, srodnih, medija (na prvom mestu pozorišta, a zatim i TV drame i filma), da bi naposletku, naravno, završila sa veličanjem svog predmeta koje će svakome, iole sklonom radio drami, delovati kao pesma za uši.

Na prvim stranicama knjige, analitički je pretreseno sve ono što radio dramu čini zasebnom vrstom na planeti, a za svaki od njenih elemenata (govor, muzika, zvučni efekti) navedene su odlike koje njihovu upotrebu za građenje radio drame čine posebnom u odnosu na njihove ranije umetničke funkcije. Tako budući radijski pisci mogu pronaći ako ne recept a ono inspiraciju u Gavrićevim opisima posebnog značenja i upotrebe svakog od ovih elemenata.

Dalje, u knjizi se traži poseban prostor za radijske signale i njihov prijem u slušalačkoj glavi. Tako se prirodno nameće poređenje sa snom, a Gavrić nudi i sliku kuće kao mesto koje je svakom čoveku poznato – ujedno prostor za svakodnevni život i pozornica sećanja, psihičke potpore ili okidača za nekakve ponore duše. Na prvom mestu kuća kao prostor intimnosti, prema Gavriću, srodna je radiju koji na sličan način osamljuje čoveka i vraća ga njegovim unutrašnjim slikama. Kaže lepo: „Radio će vam uspostaviti samoću.“
U odeljku knjige koji se bavi „teorijskim osnovama radio drame“, autor opisuje odabrani medij kao diskurzivnu umetnost. Odbacujući ilustrativnost i naturalizam, u više navrata Gavrić naglašava odliku i sposobnost radio drame da, iako se koristi dijalogom, realističkim zvukovima i ispovednim tonom, konstantno prevazilazi pojedinačne kontekste izrečenog i predstavljenog usmeravajući slušaoca na neku vrstu kosmičkog prostora u kom sagledava svoje biće u svetu i uspostavlja paralele i odnose sa diskursima koji u određenoj drami konkretno nisu ilustrovani (i ne moraju biti).

U svakom slučaju, prelazim odmah na sam kraj knjige pod naslovom „Praktični aspekti“ koj je možda i najbolji, a gde se radio drama hvali na sva usta kao medij bogom dan koji nas sve maltene vodi pravac u kosmos!

Evo prilažem par citata:

1. „ Emitovano u etar radio-dramsko delo nije samo ’ştvar’ za jedno veče, još manje sredstvo kolektivne ceremonije, predstava u stolici. Efekti radio drame protežu se do u beskonačnost, ona nema kulise.“

2. „Maršal Makluan kaže da je uho hiperstatično u poređenju sa neutralnim okom, ’uho je netrpeljivo, zatvoreno i isključivo dok je oko otvoreno, neutralno i asocijativno. ’ Nasuprot tome Bašlar tvrdi da vid kazuje mnogo stvari odjednom, dok uho vrši razumniju selekciju.“

3. „Glavni princip dramaturgije (radijske, prim. Prev.) jeste: svaki eksperiment je dopušten ako ima smisla.“
4. Radio dramom je mogućno ponovo vaspostaviti izgubljeno jedinstvo grčkih protagonista koji su igrali svoje uloge pod maskama.“

5. „Radio drama je sveta golina!“