Prisluškivanje novosadskog radija

Povodom 35 godina emitovanja radio-dramskog programa Radio Novog Sada, u aranžmanu Meline Pote Koljević, inače jedne od urednika u Dramskom programu Radio Beograda, posetila smo javno slušanje šest radio minijatura studenata režije Akademije umetnosti u Novom Sadu (klasa profesora Aleksandra Davića, mentorke Meline Pote Koljević).

Svih šest minijatura urađene su prema pričama koje su birali studenti režije i autori ovih radijskih ostvarenja - Strahinja Mlađenović, Sonja Petrović, Sonja Rakić, Nikola Spasić, Alisa Debelić i Tanja Gavrilović. Neke od uloga u ovim minijaturama odigrali su i studenti glume Akademije umetnosti u Novom Sadu, u klasama profesora Ljuboslava Majere i profesora Borisa Isakovića.

Na programu su bile radio drame: "Iznad pet trošnih saksija" (Goran Petrović) režija i dramatizacija Strahinja Mlađenović, "Izdajničko srce" (Edgar Alan Po) režija i dramatizacija Sonja Petrović, "Jad fukare" (Čarls Bukovski) režija i dramatizacija Sonja Rakić, "Božićni poklon" (O'Henri) režja i dramatizacija Nikola Spasić,  "Samoubistva" (Gi de Mopasan) režija i dramatizacija Alisa Debelić i "Kamen Staroga Josipa" (Filip David) režija i dramatizacija Tanja Gavrilović.

Radio drame smo slušali u Studiju M Radio Novog Sada, a ceo događaj je organizovala Radio televizija Vojvodine, Dramski program.

Uprkos hladnom vremenu i činjenici da se, ko što se kaže u jednoj radio drami, „život sastoji od jecaja, šmrcaja i osmeha, gde jecaji preovlađuju“, mrak u toplo tapaciranoj Sali gde smo slušali šest drama, ugrejao nas je i na trenutak izdvojio na ostrvce mira i, dakle, kontemplacije. Ali, u tom trenutku, svim tim jecajima, moglo se reći, baš ono što kaže glavni junak jedne od radio drama: "Hoću da kažem kako sada, ukratko, ne mogu da im se pridružim."

Da ne gnjavim sa atmosferom, sve ove radio drame možete poslušati ovde. Mene je fascinirala duhovitost radio drame „Jad fukare“ u kojoj je napravljena odlična igra zvučnih planova (predavanje nadobudnog pesnika i komentari zdravorazumskog delije Kinaskog koji „razbijaju koncepciju“ te predstave), zatim odlično provučen muzički lajtmotiv u radio drami po Goranu Petroviću kojim glavni junak pokušava da dopre do boga, kao i izvedba naratora u ovoj drami, zatim potpuno jedinstven doživljaj (nalik pesmi ili snu) koji je pružila drama po Edgaru Alanu Pou i zanimljiv pristup (dramaturški) u Mopasanovoj kritici naše bezdušnosti i ignoranstva koje je izvela Alisa Debelić. Posebno izdvajam mladog glumca Nikolu barišića koji igra naratora u radio drami „Iznad pet trošnih saksija“. Ne pamtim kada sam čula ovakvo lepo, proživljeno pripovedanje koje tačno dočarava skromnost glavnog junaka, napor da se od zaborava spasu detalji iz detinjstva i jednog čudnog susreta sa nekakvim starcem.


Posetu Novom Sadu sam iskoristila da sa studentima popričam o njihovom izboru priča, doživljaju radio režije i njihovim utiscima nakon dobro završenog posla. Budući da sam greškom isključila diktafon pri razgovoru sa Nikolom Spasićem, žao mi je što ništa od njegovih utisaka ne mogu preneti, al se usuđujem da pomenem da je na mene ostavio utisak ozbiljnog momka koji je O’Henrijevu priču odabrao sa namerom da odslika trenutnu društveno-političku situaciji kod nas koja, iako vremenski udaljena od one u priči, priziva i pročišćuje naše sadašnje strahove. On je to sve, naravno, rekao konkretnije i lepše, pa neka mi ne zameri zbog ovoga sa diktafonom. Nisam zabeležila ni utiske Tanje Gavrilović koja je imala obaveze nakon slušanja, a ja se nisam najavila na vreme. Tako da prenosim deo razgovora sa ostalim rediteljima.

-Zašto baš ta priča za radio dramu? Da li zato što je radijski zgodna (zbog zvukova itd.) ili zato što ti je priča super sama po sebi?

Strahinja Mlađenović („Iznad pet trošnih saksija", Goran Petrović)

I jedno i druga. Na prvom mestu, mislim da je Goran Petrović trenutno naš najbolji pisac. Sa druge strane – iz nekih priča se prosto prelivaju zvukovi, a iz nekih ne. Zavisno i od veštine sa kojom je priča napisana. A iz ove Goranove priče zvuci se prosto prelivaju na sve strane. Ambijent banje, sam taj motiv pesme koja se ponavlja kao zvučne umetnosti koja komunicira s Bogom. Zato sam odabrao tu priču.

Sonja Rakić („Jad fukare", Čarls Bukovski)

Ovu priču nisam birala sa ciljem da bude radio drama, nego je ta priča izabrana kao ona po kojoj bih radila film. Tek iz te odluke je proizašla ideja da bih po istoj toj priči mogla da uradim radio dramu. A zašto baš Bukovski? Zato što je to pisac koji je omogućio da se, preko njegovog pisanja, približiš njegovom životu. Priča o sebi, što ja jako volim. Zato što piše o onome što on jeste – jednostavan i životan.


Alisa Debelić ("Samoubistva", Gi de Mopasan)

Biram vrlo ekonomično – da l’ to može ili ne može. Nije mi čak bila ni super priča. U principu sam razmišljala o radiofoniji i zvučnoj kulisi. Napravila sam taj okvir vidu radio emisije, jer Mopasan je hteo da nas podseti na to kako mi ljude koji su žrtve nekakvih nesreća, uopšte ne doživljavamo, niti ih razumemo, niti imamo za njih mesta i vremena. I onda sam postavila okvir radio emisije gde se gost u studiju i radio voditelj razgovaraju na neku sasvim drugu temu, dok te vesti stižu i stižu...

Sonja Petrović ("Izdajničko srce", Edgar Alan Po)

Birala sam priču baš za radio dramu. Priča Edgara Alana Poa zasniva se na unutrašnjem monologu glavnog junaka, a unutrašnji svet tog lika najbolje se može prikazati putem radija. Sa obzirom na celu situaciju, postoji dosta priča koje, iz finansijskih razloga ne mogu da radim recimo na filmu, a radio režija ti daje apsolutnu slobodu. I upravo time sam bila oduševljena. Kao i time što je radio toliko intiman medij i koliko zadire u psihu.



-Reci nam nešto o izboru glumaca, kako je tekao rad na radio drami i kakvi su ti utisci sa obzirom da je ovo tvoj prvi (ili jedan od prvih susreta sa radom u profesionalnom radijskom studiju)

Strahinja Mlađenović

Nijedan glumac u mojoj radio drami nije školovani glumac. Problem mi je bio taj starac. Prvo sam pronašao jednu devojku na Akademiji koja je mogla da imitira taj glas, međutim ona je bila jako zauzeta pa sam potražio pomoć mog profesora engleskog, Nebojše Pajića, koji predaje engleski u Karlovačkoj gimnaziji a imao je pre jedno godinu, godinu i po dana premijeru mjuzikla koji je režirao. I on je rekao: „Što da ne“.
Režija radio drame meni dođe kao relaksacija, na neki način. Murakami je rekao da ga pisanje romana umara i onda sebi kaže: „e sad sam baš umoran!“ i onda sedne i napiše kratku priču. Posle rada na filmu i pozorištu, rad na radio drami mi dođe kao neki odmor, ali ne sada da sedim kod kuće i gledam TV, nego da ipak nešto stvaram, a da mi nije toliko teško. Samo treba pronaći pravi tekst, jer ne može svaki da se adaptira.
U februaru ću raditi radio dramu Mike Antića. To je ispit sa druge godine.

Sonja Rakić

Pri izboru glumca koji će igrati Kinaskog želela bih da sam mogla imati glumca koji bi bio baš takav lik (ko je taj Henri Kinaski?, glumac koji bi mogao da govori na taj način). Ali, na raspolaganju smo imali naše glumce, sa Akademije, a malo vremena. Čitaće probe i pripreme su bile na Akademiji, u nekim neformalnim prostorima, u pauzima i slobodnim terminima.

Alisa Debelić

Meni je teško da ja sama napišem nešto, ali kada imam dramski tekst to volim sama da obrađujem. Profesorka mi je predložila muziku. Ja sam njoj rekla: „Hoću sevdah.“ Opisno, dakle opšte mesto i ona je mene razumela, šta hoću da kažem, i donela mi je CD od Jivana Gaspariyana za kog nisam do tada čula. Za radio emisiju sam odabrala dva melosa koja su potpuno patetična i izlizana.

Sonja Petrović

Imala sam muzičkog saradnika, kolegu sa dizajna zvuka. Imali smo dilemu da li da biramo muziku blisku vremenu i tematici, ali onda smo shvatili da ne mora tako. Onda sam odlučila da uzmem muziku koja ocrtava atmosferu koju priča u meni izaziva. Izabrala sam numeru koja u meni izaziva spokoj i razdraganost. Koja odslikava stanje uma junaka, jer on u tom trenutku oseća da je rešio sve svoje probleme.

Mislim da je radio režija, verovali ili ne, bliža filmu nego pozorištu (na moje pitanje da uporedi ove medije). Upravo te brze promene mesta, vremena, atmosfere dočaravaju se samo jednim rediteljskim postupkom, a ne obiljem.

Snimali smo sve u kontinuitetu, po scenama. Za mene je bilo bitno da glumci izgurija priču kao celinu – od početka do kraja. Jer je bitna emocija koju grade u kontinuitetu. Na čitaćim probama smo vežbali parcijalno, po scenama. I tu smo dosta radili, jer naši glumci, na žalost nemaju puno iskustva sa radijskom glumom. A, baš zbog te ograničenost samo na audio mogućnosti, umetnik je neverovatno inspirisan za stvaranje. Tu ne igra važnu ulogu samo mašta reditelja, već i mašta samog slušaoca – svako će zamisliti svoj prostor.

Srećno, genijalci! Hvala na gostoprimstvu i vremenu!