Vasja Stanković - LUCIDA INTERVALA

Ivan Velisavljević
LUCIDNI TRENUCI

Radio-igra Vasje Stankovića Lucida intervala, nagrađena kao najbolja na godišnjem konkursu Radio Beograda, premijerno je emitovana na talasima Drugog programa Radio Beograda početkom oktobra 2013. godine, u režiji Miloša Jagodića. Razloga da se nagradi baš ovaj tekst očito je bilo na pretek. Fabula drame i zvučna slika koja je u tekstu sugerisana nudile su reditelju dovoljno materijala za bogatu radiofoničnost: kada, u centru Beograda, velike grupe građana, inspirisane video-klipom mladog muzičara, izađu na ulice i iz čista mira, bez incidenata i političkih obeležja, počnu da pevaju, igraju, brige nemaju, muzika i vreva koje prate ovo događanje muzike i naroda, ali ne i narodne muzike, stalno su u pozadini, dok u prvi plan izlaze izveštaji zbunjenih policajaca, intervjui koje za radio „Plač“ od policajca Biše i građana uzima takođe zbunjena novinarka, razgovor koji vode inspektor Kozlić i samozvani psiholog Stojadin Mukić, i na kraju ispovest frustriranog i prosvetljenog muzičara od kojeg sve i počinje, a koji je igrom slučaja inspektorov sin.

Miloš Jagodić uobličio je tekst u dinamičnu radio-igru, u kojoj je, prema žanrovskim postulatima koje Radio Beograd godinama isprobava i redefiniše, od zapleta i likova u principu važnija radiofonijska eksperimentalnost, poigravanje formom, lucidna tema i duhovit pristup mediju. Tačno takav tekst je Lucida intervala, idealan za seriju „Radio igra“ sredom uveče, istinsko osveženje repertoara. Glumačka ekipa na čelu sa iskusnim Ivanom Bekjarevim i Milanom – Cacijem Mihailovićem igrala je sigurno, ujednačeno, održavajući potrebnu napetost između ironije i ozbiljnosti, nikada ne prelazeći u parodičnost i karikiranje. Naročito je toj opasnosti bio izložen Siniša Ubović u ulozi policajca Biše s juga Srbije, ali joj je vešto izmakao pribegavši starom receptu Rokera s Moravu, izgovarajući sasvim ozbiljno smešne i često apsurdne jezičke sklopove, što je omogućavalo da humoristički efekti u drami dođu do punog izražaja. Jedan od takvih efekata pojavi se kada Caci Mihailović svojim prepoznatljivim glasom, blago povišenim, hipnotički ritmiziranim, kakav pristaje ličnosti jednog monomana poput psihologa Mukića, tvrdi da je izmislio odličan lek za anksioznost, „dopamol, kremu na bazi lavande i heroina“, na šta mu Bekjarev, kao inspektor Kozlić, replicira: „Mukiću, prilično sam siguran da to nije baš legalno“.

Humor i ironija zgodan su način da tekst koji je utemeljen na metaforičkoj osnovi zaigra kao ubedljiv, a Vasjina radio-drama je upravo takva, metaforična, od samog naslova, preko teme, do poente. Termin lucida intervala, trenutak prosvetljenja, upotrebljava se u pravu i medicini: kada neuračunljiva osoba, nesposobna za rasuđivanje, doživi period pune svesti i racionalnosti te zaključi neki pravni posao, i kada osoba sa traumatskim oštećenjem mozga doživi kratkotrajan period zdravstvenog poboljšanja, nakon čega se njeno stanje naglo pogoršava. Dramski tekst Vasje Stankovića kao da igra na oba značenja ovog termina. Građani koji iznenada naprave veliku žurku na ulicama Beograda, demonstrirajući čist hedonizam, bez ikakvih političkih zahteva, uglavnom su, čini se, u svakodnevici nesposobni za rasuđivanje, pristaju na sva pravila priglupe društvene igre u Srbiji, njihovi su mozgovi inače oštećeni i traumatizovani (u prenesenom značenju, naravno, mada...), i taj dernek na ulici njihov je trenutak lucidnog oslobađanja, jer za bolji ne znaju ili su na njega gadljivi. Oni neće više da rade glupe poslove, ili da budu nezaposleni u stalnoj groznici da „nešto nađu“, da doprinose društvu, da pristaju na „produktivne poslove“ i osećaju se inferiornim jer su „nekorisni“, neće da od sebe na silu prave preduzetnike kako bi pomogli državnu ekonomiju, neće „nešto da urade već jednom sa svojim životom“, već hoće da ništa ne rade, neće u partije već hoće na partije, da sviraju i da se zajebavaju. Bio bi to sveopšti anarhistički hepening, da nije klasnog problema. 

Naime, simptomatično je da demonstranti sviraju gitare, da ih inspiriše gitarista, da puštaju domaću rok muziku, koja je u Srbiji poslednjih godina često na veštačkim aparatima besplatnih festivala i državne podrške, dakle, vrlo teško bi izazvala „masovni utopijski sindrom“, kao što je simptomatično da je demonstrantima suprotstavljen policajac Biša, inače provincijalac i po svoj prilici iz ruralne sredine, koji dobije aplauz kada vikne da „svako treba da radi svoj pos'o“ –  sve to zapravo govori da je Vasjina drama koncipirana kao metaforička fantazija, a ne politička drama sa realističkom motivacijom. Navikli smo da rok muziku, i s njom upareni osvešćeni „utopijski sindrom“, kako objašnjava psiholog Mukić u drami, te osujećenost u urbanoj sredini, u kojoj pojedinac mora „da se odrekne nečeg što voli da radi“ i bavi se preživljavanjem, povezujemo sa visokoobrazovanim mladim ljudima pretežno srednjeklasnog porekla, što će reći da u Lucida intervala nisu baš radnici, seljaci i njihova deca izašli da sviraju gitare i prave žurku, protestujući protiv otuđenja od proizvoda vlastitog rada, ili protiv pljačke društvenog kapitala, loših plata, rada na crno, iskorišćavanja, nezaposlenosti... Jer da jesu, po svoj prilici bi svirala barem drukčija muzika. To, naravno, govori o Vasjinom interesovanju za određenu klasu u Srbiji, grupu građana koja ne broji mnogo članova – upravo nezaposlene ili poluzaposlene iz gradova/iz Beograda, visokoobrazovane, sa umetničkim i sličnim tendencijama, koji su primorani da se bave onim što ne vole. Pošten interes, zašto da ne, tim pre jer i Vasja pripada toj klasi, te priča, jel, o onome što poznaje.

Dakle, i pored romantičnog i naivnog „oslobađanja“ koje u drami zagovara mladi muzičar Nemanja, gitarista, inspektorov sin, a koje se svodi na staru apolitičnu formulu onomad opevanu u Štulićevim stihovima „ja bih samo da sviram, da se otkačim i to je sve“ (koja bi, u stvarnosti, takođe teško izazvala masovnu reakciju), Vasjina poenta na kraju drame nije toliko puna entuzijazma i bliža je pravnom značenju termina lucida intervala, ali u obrnutom smislu. Naime, trenuci „masovnog utopijskog sindroma“, uzročnika demonstracija, barem prema psihologu Mukiću iz drame, iako na površini ispoljavanje ludosti, karnevalske iracionalnosti, u stvari su baš najrazumniji i preko potreban potez koji su građani predugo odlagali. Ali koji su to građani? Na to nema baš jasnog odgovora. Tako se čini da Vasjina drama, uprkos dramskoj situaciji protesta koju slušalac doživljava iz ugla policije, u stvari nema mnogo veze sa političkim poentama, već je sve to maska za priču o umetnicima koji bi da pišu i sviraju, ali to ne rade, nego prave kompromise, obavljaju poslove i studiraju fakultete koji su „produktivni“, i smišljaju izgovore kako se „od nečega mora živeti“, umesto da rizikuju, izađu u svet i bave se onim što vole.

Pošteno, opet kažem, a to što bih ja voleo da je odbrana „neproduktivnih“ zanimanja jasnije politički artikulisana, moj je problem. Neugoda postaje i veća kad navučem lice namćora i kažem: pih, ta umetnička mantra da samo treba svirati i pevati i biti umetnik i ne baviti se nikakvom konkretnom politikom često je zloupotrebljavana za najgore ideološke ciljeve – znamo da „art menja kvart“, pa se dovedu šminkerski, a bogme i „alternativni“, umetnici u neki kraj, rejting kvarta i promet u njemu počnu da rastu, podignu se cene nekretnina, sirotinja pokupi prnje i ode, zemljište se prenameni, podignu se skupe zgrade i prodavnice, i tako umetnici, sve srećni jer mogu da crtkaju, piskaraju i drndaju, odrade čist posao za vlasnike sredstava za proizvodnju dobara, ili, još češće, proizvodnju medijske magle. Meni je to bezveze jer ta umetnost, na koju smo bolećivi do te mere da ćemo pustiti da nas zbog nje iskorišćavaju, najčešće nije vredna društvene štete koju napravi. Umetnost ne opravdava besvest, da parafraziramo D. K. Koju, i često ju je strašno teško opravdati.

Ipak, Vasjina drama na kraju preokreće svoju didaktiku: čini se da ona ne govori ni o kakvoj „klasi“ ili „grupi“ umetnika, već o samo jednom umetniku, te postaje sarkastičan, samosvestan obračun sa samim sobom kao piscem – što je dosta karakteristično za mlade autore, i nije za njih rđavo. Naime, na kraju radio-drame pojavljuje se pisac teksta o protestima putem muzike, koji ne uspeva da završi tu dramu već odlazi da radi u kafić za dnevnicu od hiljadu dinara, iako sav besan smatra da treba da se bavi umetnošću drame, za koju se, kako sam ističe, i školovao. Policija rasteruje demonstrante čija se pobuna može proglasiti ništavom, kako to svojim zaumnim jezikom kažu advokati. Međutim, ne treba prevideti da je sam Vasja Stanković ipak napisao dramu do kraja i zaradio prvu nagradu na konkursu – u tom smislu, uspela mu je pobuna kakvu je priželjkivao i metaforički je preneo u svoj tekst. Sad samo ostaje da otvorimo diskusiju o neproduktivnim poslovima, umetnosti i politici: jer jedno je načelno podržavati apstraktnog umetnika u težnji da ne pravi kompromise, nego da se bavi svojim poslom, sa razumljivom željom da u njemu bude uspešan i cenjen, a sasvim drugo ući u konkretne društvene okolnosti i opravdati umetnost kao neproduktivnu i nepolitičnu. Ovo drugo je, rekao bih, veći izazov za neke buduće drame Vasje Stankovića.
 

VASJA STANKOVIĆ - Prva nagrada za dramu "LUCIDA INTERVALA"

Kako javlja sajt Radio Beograda, a povodom Dana radio drame, sutra u Kamenoj sali RB, u podne, biće uručene godišnje nagrade radiofonskim stvaraocima. Nas je posebno obradovala sledeća vest:

"I ove godine biće uručene nagrade pobednicima tradicionalnog Javnog anonimnog konkursa Radio Beograda za najbolju radio-dramu na koji je pristiglo ukupno 159 radova. Prvu nagradu za originalnu radio-dramu dobilo je delo "Lucida intervala", autora Vasje Stankovića."

Vasja Stanković naš je drug, saborac i muzičar, jedan od najtalentovanijih mladih dramskih pisaca koje poznajemo, a povremeno piše poeziju, prozu i eseje, što možete čitati na njegovoj stranici: http://www.facebook.com/vaskezzovirezovi

S leva na desno:
laureat Vasja Stanković, urednik bloga Ivan Velisavljević,
iza: sjajan pevač i klavijaturista Miloš Gašić.
Photo by S. Dugonjić

Zamolili smo Vasju da nam napiše nešto o nagrađenoj radio-drami i, uopšte, o svom shvatanju radija. Evo šta nam je poslao:

Još od prvih studentskih dana osećao sam da će život umetnika biti pun izazova, neizvesnosti i odricanja. Tada mi se činilo, a danas se ispostavlja da sam bio u pravu, da će pisac uvek morati da bira između stvaralaštva i života, naročito ukoliko je Srbija njegovo prirodno stanište. Naša neorganizovana i apsurdna svakodnevnica prepuna je prepreka za umetnike svih profila, te samo od njihove strasti, upornosti, a mnogi bi rekli i ludila, zavisi da li će ikada imati mogućnosti da stvaraju svoja dela. Ukoliko su umetniku ponuđeni izbori između talenta i praktičnosti, mašte i tržišta, duhovne slobode i društvenog statusa – zašta se opredeljuje? Koliko je od svoje stvarnosti spreman da žrtvuje zarad svoje fantazije?

U radio-drami “Lucida intervala” na komičan način sam se bavio revolucijom domaćih muzičara i njihove publike, koji su po prvi put u istoriji beskompromisno ujedinjeni postupkom mladog heroja; on predstavlja raskrsnicu ljudske svesti u informacionom dobu,  ali još važnije od toga - kulminaciju nemoći i nezadovoljstva iskrenog umetnika. Njegov ultimatum je vrisak, skok u nepoznato, kratkotrajan napad ludila, ili baš naprotiv - kratkotrajni povratak razuma. Borba u koju je poveo hiljade istomišljenika može biti besmislena, ali za pravog umetnika takvi su i gorepomenuti izbori. Jer onda kad stvaralaštvo ne može biti sastavni deo njegovog života, život sam po sebi gubi svaki značaj. 

Divim se radio-drami kao formi koja u trenucima masovne opsednutosti vizuelnim, očiglednim i tehnološki naprednim ostaje dosledna svojim moćnim audio-narativnim sposobnostima. Ona primorava slušaoca da konstruiše i eksperimentiše, čineći da se oseća kao aktivan učesnik u kreativnom procesu. Upravo zbog toga je “Lucida intervala” pisana za ovaj medij; želeći da publici što jasnije približim prizore opšteg jedinstva, hrabrosti, nadahnuća, ali i prizore potpune nemoći, frustracije i nezadovoljstva, opredelio sam se za dramski oblik koji će joj omogućiti da u mašti gradi svet u kome se odvija radnja ove radio-drame. Na taj način će svaki slušalac na kratko postati stvaralac izdvojen iz stvarnosti, i možda će potom, makar samo na intuitivnom planu, bolje razumeti položaj umetnika u radio-drami, a i uopšte.

RADIO-DRAMA "MEĐEDOVIĆ" SAŠE RADOJEVIĆA

U okviru serije radio igra 6. februara biće premijerno emitovana radio drama “Međedović” koju je Saša Radojević napisao po motivina narodne pripovetke. Ovu narodnu bajku Vuk Stefanović Karadžić svrstao je u ženske pripovetke koje se od muških razlikuju po tome što se u njima prikazuju “kojekakva čudesa koje ne mogu biti”. Još ih zove i gatkama, a pripovetku “Međedović” čuo je i zapisao od srpskog narodnog pevača iz sela Kazanaca u Staroj Hercegovoni, Tešana Podrugovića. Jedna od najneobičnijih narodnih pripovedaka, “Međedović” obiluje nadrealnim slikama bogatim humorom koji je inače posebna odlika Podrugovićevih redakcija narodnih pesama i priča, ali i ranim oblicima groteske.
Saša Radojević inače poznatiji kao filmski scenarista, kritičar i reditelj, manje je poznat kao radijski pisac, a za sobom ima niz radio drama i adaptacija. O svom novom delu za naš blog napisao je:

“Radio igra je za mene vraćanje u prostor formativnog doba. Kada je u detinjstvu bilo moguće kreirati paralelni univerzum, stvoren od imaginacije, u kojem su dominirali junaci iz narodnih pripovedaka. Atemporalnost tih priča - koje, kako pokazuju antropološke analize, sežu u doba prehrišćanskog i preslovenskog - omogućila je stvaranje zemalja u kojima nije bilo imenovanja toponima osim arhetipskih (selo, šuma, dvorac...). Bez vremena i bez geografskih određenja tim svetom lutali su junaci u potrazi za slavom, bogatstvom i devojkama. Među likovima srpskih narodnih pripovedaka posebnu pažnju privlačio mi je Međedović, junak istoimenog dela koje je pribeležio Vuk Karadžić. Pikarska strukture te pripovetke, lakomislenost glavnog junaka, te dionizijska razuzdanost u brzom smenjivanju prostora i neumerenost u jelu i piću, doprineli su utisku o Međedoviću kao hvalisavcu čije avanture neminovno proizvode efekat naivno komičnog. Ozarenost koju mi je ova pripovetka donosila prilikom svakog čitanja pokušao sam da podelim sa slušaocima radio igre 'Međedović'".

 Dramu je režirao Zoran Rangelov, a uloge tumače: Snežana Kovačev, Dragomir Čumić, Siniša Ubović, Miodrag Milovanov, Božidar Stošić, Tawa Mirčetić, Branislav Platiša, Dubravko Jovanović i Aleksandra Đurić. Lektor je Nataša Šuljagić, ton majstor Dejan Ivanović a za muziku se postarala Marija Ćirić.
Dramu možete poslušati u 18 i 32, na 2. programu Radio Beograda. Prijatno slušanje.

RADIO-DRAME SRĐANA VUČINIĆA

Redakcija Dramskog programa Radio Beograda odlučila je da ovog meseca za reprizni repertoar odabere tri radio-drame Srđana Vučinića emitovane u okviru serije "Zvezdani časovi", posvećene biografskim dramama. U prethodne tri sedmice, petkom od 18.32h, imali smo prilike da slušamo Srđanove drame "Dragutin Ilić", "Princ Đorđe Karađorđević" i "Siroti Jorik - Miloš Crnjanski", te smo odlučili da autora pozovemo da za naš blog napiše nešto o svom pisanju za radio.

Osim kao autor radio-drama, Srđan Vučinić nam je zanimljiv i kao jedan od retkih, ako ne i jedini, koji o filmovima piše eseje u onom već pomalo zaboravljenom smislu, koji je naglašavao Adorno, smeštajući esej/ogled u međuoblike naučnog i književnog, subjektivnog i objektivnog. Tri Srđanove knjige, "Kraljevstva i izgnanstva", "Rađanje kentaura" i "Crno u koloru - Crni humor u srpskom filmu" (sa Vladanom Matijevićem), sastavljene su od eseja o filmskim rediteljima i njihovim poetikama, filmskim fenomenima i meditacijama na razne teme koje gledanje određenih filmova podstiče. U Srđanovom slučaju, reč je pre svega o autorskom art filmu, rediteljima poput Andreja Tarkovskog, Ingmara Bergmana, Živojina Pavlovića, u šta se uklapa i Srđanovo učešće u organizaciji Festivala autorskog filma.

Ako niste slušali radio-drame Srđana Vučinića u repriznim terminima, na sajtu Radio Beograda možete pročitati tekst drame o Milošu Crnjanskom i preslušati je, istina, u nešto lošijem kvalitetu zvuka i u mp3 formatu. Linkovi su ovde:

Tekst:
http://www.radiobeograd.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=54724&Itemid=81
Audio:
http://www.radiobeograd.rs/download/drame/Premijere/drama2701.mp3

A sad dajemo reč drugu Srđanu...

 Radio drame u seriji “Zvezdani časovi” pisao sam s jasnom namerom da, pored biografije date ličnosti, istražim i neka izmenjena stanja svesti, odnosno mogućnosti njihovog transponovanja, za šta je radio možda najadekvatniji medij. Tako sam u drami o Dragutinu Iliću u središte stavio njegova mistička i okultna iskustva (o kojima je on svedočio u spisima Priviđenja i Moja ispovest); u drami posvećenoj princu Đorđu Karađorđeviću neke biografske činjenice nadogradio sam i objedinio domaštanim motivom hipnoze (i dobne regresije koja se, katkad, tom prilikom odvija); dok sam u drami o Crnjanskom jedan motiv i epizodu iz knjige Kod Hiperborejaca proširio u pravcu sagledavanja prošlosti iz perspektive hipnagogičkog iskustva (specifičnog stanja polusna o kome su, beležeći vlastite doživljaje nadahnuto pisali i Po i Kafka).

Kao medij lišen svega suvišnog (nalik borhesovskom slepcu prinudno upravljenom ka samim suštinama), radio mi je poslužio i da egzistenciju konkretne ličnosti barem na trenutak osmotrim u svetlu drugačijem od onog koje nam pružaju istoriografija i svakodnevno iskustvo.

U januaru - odbegli iz bajke u GSP

Poštovani slušaoci,

U januaru ćete na talasima Radio Beograda, između ostalog, imati priliku da čujete dve premijere radio drama. U pitanju su originalna radiofonska dela za sada mladih dramskih pisaca Višeslava Radenkovića i Ljubice Luković koji će se predstaviti nadasve originalnim ostvarenjima koja, svako na svoj način, koketiraju sa tradicijom.

Delo Ljubice Luković, dečja radio drama "Junaci bez bajke" na najboljem je tragu postmodernog dečjeg dramskog teksta kakav neguje, recimo, repertoar pozorišta Puž. U pitanju je avantura devojčice koja pokušava da se odupre već napisanim bajkama koje je sputavaju u guraju u tipizirane uloge plačljivih princeza i okuplja družinu nezaposlenih i razočaranih junaka iz klasičnih bajki sa kojima, uprkos tvrdoglavom Naratoru, pokušava da osmisli i proživi sopstvenu originalnu bajku. Ova drama ide 20. januara, u 12 i 15, na 1. programu Radio Beograda.

Evo šta je Ljubica rekla povodom premijere svoje drame: 

"Imala sam sreću da se na fakultetu ponovo susretnem sa zaboravljenom formom radio drame koju sam toliko volela u detinjstvu. Radio pruža beskrajnu slobodu, i piscu i deci, piscu da izmašta sve one junake i situacije koje drugačije ne bi mogao da stvori, a deci da prateći piščeve reči kao smernice oko njih stvore sopstvene svetove i junake u skladu sa svojom maštom. Ne dopada mi se što se dela za mlađe često pojednostavljuju i lišavaju bilo kakve ozbiljnije teme ili zapleta. Mislim da je to pogrešan pristup i ozbiljno potcenjivanje, da su deca, pogotovo u današnje vreme, mnogo zahtevnija publika nego što se smatra, zato im treba ponuditi i nešto slojevitije. Želela sam da napišem dramu koja će biti zanimljiva publici svih uzrasta, ali pre svega, dramu koja bi meni bila zanimljiva kad sam bila dete."

Reditelj je Miloš Jagodić, a uloge tumače Milan Mihailović, Paulina Manov, Daniel Sič, Miloš Đuričić, Branislav Platiša, Vladan Živković, Petar Mihailović, Dragomir Čumić, Marko Baćović, Dobrila Ilić, Draginja Mileusnić i Jadranka Selec. Lektor je Olga Babić, a ton majstor Milan Filipović. Muzički saradnik je Dragan Mitrić.

Višeslav Radenković je poprište melodrame "Ai, shiteru!" pronašao u garažama GSP-a, kao i na gradskim drumovima gde se dvojica vozača ovog čuvenog preduzeća bore za srce instruktorke Ami Kobajaši, prispele iz Japana da ovdašnjim vozačima demonstrira ćudi japanskih paklenih gradskih mašina. Radenković je u ovo fino akciono ruho ubacio srmu domaće poezije, pa su svi junaci dobrano inspirisani pesmama Miloša Crnjanskog i Radeta Drainca. Zvuči kao kineski fast food koji prvi put naručujete, ali valja rizikovati!

Ovim povodom, Višeslav je ekskluzivno za čitaoce našeg bloga najavio svoju radio dramu (za sve ozbiljne misli odgovoran je isključivo autor, mi ih sa zadovoljstvom prenosimo!):

"Moje ponovno (post-'Jovanovići') upoznavanje se radio dramom tokom studija dramaturgije bi se moglo povezati sa dobro poznatom metaforom Orsona Velsa da je radio napušteni rudnik zlata. Vels radio dramu, zajedno sa nemim filmom, vidi kao- žrtve tehničke nestrpljivosti. Vels je poredio je gubitak interesovanja za radio sa odbacivanjem vodenih boja jer je neko izmislio uljane boje. 

Ipak, mene radio drama nije zainteresovala činjenicom da poseduje retro charm, već upravo zbog mogućnosti da je zamislim osobođenu od svoje demodirane garderobe, preobuvenu iz koturna ustajalih predrasuda, u patike sa brzim koturaljkama.

Mislim da je moj šaljiv odgovor na pitanje šta ošekujem od saradnje sa Radio Beogradom verovatno, da napravimo Spilberga za slepe. 

Možda je u pitanju posledica nesposobnosti da uspešno izrazim podsvesnu želju za bavljenjem muzikom, ali izuzetno sam sklon da prihvatim shvatanje italijanskog naučnika Đina Stefanija (Gino Stefani) prema kome je muzika bilo koja ljudska aktivnost uređena oko upotrebe zvuka.

Uzimajući ovu široku definiciju u obzir, radio drama je za mene pokušaj da muziciram, otkrivam mogučnosti glasa i njegove sugestivnosti sa kojom nagoveštava odsutni svet slika.

Komediju "Ai Shiteru" napisao sam inspirisan stvarnim dvobojem Miloša Crnjanskog i vazduhoplovca Sondermajera koji se srećom završio bez ljudskih žrtava. 

Komedija "Ai Shiteru" je priča o intimnoj revoluciji dvojice vozača autobusa koji se igrom slučaja zaljubljuju u ženu iz dalekog Japana, paralelno otkrivajući svoju sudbinsku povezanost sa pesnicima Radetom Draincem i Milošem Crnjanskim.

Na izvesan način poezija baš kao i nemoguća ljubav nalazi svoj put kroz najsitnije pukotine racionalnog do samog središta srca svoje 'žrtve'." 

Drama ide 14. januara, u okviru serije mala scena, u 18 i 32, na 2. programu radio Beograda.
Reditelj je Zoran Rangelov, a ton majstor Dejan Ivanović, dok je muziku birao Dragan Mitrić. lektorka je nataša Šuljagić, a uloge tumače Ljubomir Todorović, Branislav Platiša, Siniša Ubović, Paulina Manov, Miljana Marić, Dobrila Ilić i Snežana Kovačev.

Uživajte u vožnji!

IVAN GLIŠIĆ - "PLASTIČNO LICE"

Sutra (5. decembra) na 2. programu Radio Beograda, u okviru serije Radio igra biće premijerno emitovana radio drama "Plastično lice", prema romanu Ivana Glišića, a u dramatizaciji Ivana Velisavljevića.

Ivan Glišić čija su dela ranije dramatizovana za radio (“Čizme slobode”), ovako je, na naš poziv, najavio sutrašnju premijeru:  

“Roman o potrazi za indentitetom, napisao sam 1989., objavio 1990. Inspiracija su mi bili životi mladih muzičara i klasična muzika. Čitao sam kako moraju satima da vežbaju, roditelji im ne dopuštaju druženja, da ne povrede prste ili da im dečje igrarije ne odvuku pažnju od muzike. Dakle, život pod staklenim zvonom. A poznavao sam neke mlade muzičare iz šabačke Muzičke škole, ali i iz Muzičke akademije u Beogradu, koji su mi pričali o sebi i želeli da budu malo poput običnih mladih ljudi, u običnoj koži. I tako sam napisao ‘Plastično lice’, o malom Tomici, koji prvi put kreće sam autobusom, u Metropolu, da kupi ploče Rahmanjinova. Dolazi do sudara, svi izginu, samo Tomica ostane živ, i plastičnom hirurgijom mu izgorelo lice rekonstruišu na sliku i priliku jednog poginulog dečaka. Tomica po oporavku kreće u rodno mesto, s tuđim licem, i tuđim ispravama, s namerom da svojim roditeljima sve ispriča. Ali, igrom slučaja, prolazi pored groblja, vidi da su mu roditelji od njegove smrti napravili veliki biznis - prodaja majica s njegovim likom, ploča, kaseta... Njegov povratak pokvario bi njihov biznis. I Tomica odluči da nastavi život kao nastradali dečak, koji je bio mladi barmen u jednom kafiću. Roman je 1990. dobio Diplomu Politikinog zabavnika, za delo o mladima. Pisao sam stilom toka svesti, s primesama fantastike, uzimajući za uzor stil Džemsa Džojsa i Tomasa Mana... Kad se roman pojavio, mnogi maturanti i studenti su mi pisali i obaveštavali me da su ovaj roman uzimali za maturski rad, ili za seminarski. Drugo, dopunjeno izdanje pojavilo se 2010. i bilo takođe izvanredno prihvaćeno od strane novih generacija...”

Dramu je režirao Miloš Jagodić, a glume: Siniša Ubović, Uroš Jovčić, Milica Zarić, Lepomir Ivković, Dobrila Ilić, Dejan Čavić, Dragomir Čumić, Miodrag Milovanov i Branislav Platiša.

Muziku za dramu je odabrao Dragan Mitrić.

Uključite radio u 18 i 32.

IVAN VELISAVLJEVIĆ - "POVRATAK ZMAJA OD NOĆAJA"

Večeras na Radio Beogradu 2 u 18.32 biće emitovana premijera radio-drame Ivana Velisavljevića "Povratak Zmaja od Noćaja". Evo šta je autor, tj. moja malenkost i koža, imao da kaže povodom tog događaja.

Drama je nastala na poziv Meline Koljević, urednice "Zvezdanih časova" na RBG, serije koja se bavi biografijama poznatih ličnosti. Izabrao sam Stojana Čupića, Zmaja od Noćaja, jer mi je priča o njegovim poslednjim danima, u periodu pred Drugi srpski ustanak, zvučala taman kao pekinpoovski vestern, s jedne strane, kao priča o mitskim herojima čije vreme je prošlo i koji se ne snalaze u novim okolnostima, i kao priča o dve jake individualnosti na suprotnim stranama, u istorijskom periodu popriličnog haosa, što je nalik neopekinpoovskom vesternu Milijusa i Hila "Džeronimo: Američka legenda". Takve priče dobro sam poznavao i bio mi je izazov da se u njima ogledam, a činilo mi se da su politički relevantne u ovim danima balkanske razonode u temama nacije, heroja, istorije i žrtve. Osim toga, prostor Mačve i Podrinja, kao granica između Srbije i Bosne, bio mi je blizak ne samo jer sam u njemu odrastao, već i zbog jezika kojim se tamo govori(lo), ali i upravo zbog simbola granice koji ima presudnu ulogu u formiranju mitologije vesterna.

Dakako, kada promešate sve ove sastojke, nacionalistički sentiment naprosto sam izbija u prvi plan. Mitski heroji, ratnici, a neprijatelji koji se razumeju, bili su deo fašističkih fantazija Džona Milijusa i Ernsta Jingera, i uhvatiiti se u koštac s tim, a sa sasvim suprotnim ubeđenjima koje imam u stvarnosti, značilo je rizikovati, videti da li je uopšte moguće takvu formu, teme i milje, tretirati problemski, napraviti odmak od kvazimitskih pretenzija i istorizovati celu priču, smestiti je u konkretne istorijske okolnosti, a sve vreme, zapravo, brehtovskim zahvatom govoriti o sadašnjosti. Uopšte nisam siguran da sam u tome uspeo, da mi se tekst, forma i asocijacije koje ona podrazumeva, nisu oteli kontroli, i da se ovakva priča ne može čitati kao simpatija za "heroje", Muške Ratnike koji se žrtvuju za Nacionalnu stvar. Štaviše, biću zadovoljan ako postoji bar mala problematizacija takvog univerzuma.

ZVEZDANI ČASOVI (Radio Beograd 2 – 18.32)

Ivan Velisavljević: POVRATAK ZMAJ OD NOĆAJA (premijera)

Kratak sadržaj: Drama se bavi sudbinom Stojana Čupića, junaka poznatog pod imenom Zmaj od Noćaja, koji se vraća u Srbiju iz izbeglištva nakon Prvog srpskog ustanka, s namerom da još jednom pomogne u organizovanju ustanka, ovog puta Milošu Obrenoviću. Narod se, u međuvremenu, podelio, mnogi su shvatili da je bolje da podnose Turke nego da izlažu svoje porodice velikim stradanjima ukoliko se ponovo odluče na ustanak. Zbog toga su neraspoloženi prema Zmajevom povratku i njegovim namerama. Na drugoj strani, među Turcima, takođe vlada podeljenost - janičari haraju Srbijom, pale i ubijaju koga stignu, a zvanična vojska pod komandom Ibrahim-bega pokušava da ih obuzda i obezbedi mir carstvu koje počinje da se ljulja. Zmaj od Noćaja shvata da će ga njegovi Srbi radije izdati Turcima nego da rizikuju još jedan rat i janičarska divljanja. I sam uviđa da njegov ulog nije samo sopstveni život, pa se odlučuje na vrhovno junaštvo - predaje se Turcima, samog sebe žrtvuje da bi spasao svog sina i druge ljude daljeg stradanja. Takva odluka spojiće dva poštena čoveka koji pripadaju nekim prošlim, herojskim vremenima - sa srpske strane Stojana Čupića, a sa turske plemenitog Ibrahim-bega koji nije sklon izdajama, prevarama, zamkama i koji želi da ratuje samo otvoreno, da ide kao "junak na junaka" i koji se zaista divi pravoj hrabrosti i čojstvu Zmaja od Noćaja.

Uloge tumače: Miodrag Milovanov, Nebojša Kundačina, Vladan Živković, Siniša Ubović, Branislav Platiša, Bojan Žirović, Andrej Šepetkovski, Snežana Kovačev i Petar Mihailović.

Lektor: Nataša Šuljagić Muzički saradnik: Predrag D. Stamenković Ton majstor: Dejan Ivanović

Reditelj: Zoran Rangelov

Urednik serije: Melina Pota Koljević.