Svetozar Vlajković – pisac

Pisca Svetozara Vlajkovića upoznala sam preko zbirke priča „Rajska ptica“. Ove priče zapravo su bila najsvetlija stvar u toj čudnoj poslovnoj kombinaciji, posebno jedna o novinarki koja nabasa u kućicu pisca kog treba da intervjuiše, pa pripremi „opasna“ pitanja, ali je on obrlati tako što pojača peć, pa ona mora da skida komad po komad odeće. Sećam se da mi je ova priča izmamila osmeh, kao i niz narednih od kojih je svaka ukazivala na gotovo neprimetne rupice za beg iz navodno stroge realnosti. Tek kasnije, saznala sam da je ovaj autor argatovao u Radio Beogradu, a tek potom, slušajući Vlajkovićeve radio drame, posebno one iz serije Dečja drama, palo mi je na um da ovaj posao i ne mora tako da se zove. Da ništa na onim hodnicima ne mora biti besmisleno i upušteno.
Na stranu moje opservacije, pre neki dan smo zamolili Svetozara Vlajkovića, inače pisca romana i pripovedaka za koje se može reći da su uvek nastajali u pravo vreme, zbog čega su često i izostavljana iz dnevnih novina, da sa nama podeli sećanja na rad u Radio Beogradu i svoja razmišljanja o pisanju za decu i, naravno, za odrasle.



Pošto je ovaj blog posvećen radio drami, krenućemo od te teme. Radili ste u Dramskom programu Radio Beograda kao urednik. Kakva su vam sećanja na taj period?

U vreme kad sam se zaposlio u Radio Beogradu, 1963, drugih stanica nije bilo, a ni televizije. Jasno je da je RB tada bio strateški stožer tadašnje vlasti i saobrazno tom značaju posvećena mu je najveća pažnja i zaštita. Bio sam ponosan na to što su me primili u Umetničku redakciju, ali moja neobuzdana istinoljubivost ubrzo je počela da stvara probleme i kolektivu i meni lično. Pošto sam izvređao Ljubu Simovića i još neke ljude, po kazni sam prebačen pod nadzor tadašnjeg urednika Dramskog programa RB druga Miodraga Đurđevića. Da, tada smo svi bili drugovi i drugarice, pa i kad smo se mrzeli i jedni drugima kopali jamu u koju smo zajedno upadali. Đurđević je bio glavni urednik i glavni radiodramski pisac u to vreme. Osim njega u redakciji su urednikovali Neda Depolo i Vladimir Stamenković. Neda je brinula o velikoj sceni a Vlada o maloj. Godišnje je proizvedeno 12 velikih isto toliko malih drama. Pola domaći, pola strani autori.

Pisac radio drame bio je cenjen jednako koliko i romanopisac. Kritika u novinama je motrila na taj deo stvaralaštva. Honorari su bili naspram važnosti koju je radio drama tada imala u književnom životu. A koliki su honorari tada bili neka posluži primer Nade Marinković, moje koleginice u Umetničkoj redakciji: od jedne knjige kupila je kuću iz 16. veka u Cavtatu. Pritom ta knjga nije bila bestseler pa da se time objasni visina zarade. Niko nije radio drami osporavao pripadnost književnoj umetnosti. Pogotovu što se uvek moglo pozvati na Dilena Tomasa i njegov tekst "Pod mlečnom šumom".

Želeo sam da i meni bude izvedena bar jedna drama ali je spomenuti Đurđević, i pre no što sam mu pao u ruke, odbijao sve što sam ponudio. Bio sam ojađen utoliko više što mi se njegove drame nisu dopadale, a romani pogotovu. Kad sam po kazni prebačen pod njegov nadzor, u nedefinisanoj funkciji, taj glodur mi je dao kao radni zadatak da pročitam sve što je dotad objavljeno od drama na srpskom jeziku i da mu za svaku dramu napišem recenziju. Kao da sam dobio premiju na engleskom kasačkom derbiju. Tako sam osetio njihovu kaznu.

Čitao sam te naše drame objavljene u knjigama koje pre mene niko nije otvorio, od Lea Matesa i drugih partizanskih pisaca do predratnih skribomana koji su ušli u književnu istoriju Srbije i Jugoslavije. Čitao sam čak i Nušićeve žalosne pokušaje da napiše nadrealističku dramu. Đurđević je moje recenzije uredno bacao u korpu za otpatke, što je meni odgovaralo, jer nismo morali da se prepiremo. Uostalom, ne bismo se ni prepirali, jer bi on morao da čita to isto, što mu nije padalo na pamet. Više je voleo da jede burek, zbog čega smo ga i zvali Đura burek. Primao sam, dakle, platu da čitam knjige i steknem prisilno uvid u jednu jalovu oblast naše književnosti oko koje se ponekad pravila halabuka kao da je nešto mnogo važno. Tada sam shvatio da mi u Srbiji zapravo nemamo niti jednog velikog dramskog pisca. Najbolji su, ipak, bili epigoni sa zakašnjenjem bar od jednoga veka, da ih sad ne imenujem, jer mnogi to znaju ali se prave blesavi. I tako sam, eto, radio u Dramskom programu, dok me nisu pozvali da pređem u Treći program koji je tada bio u osnivanju, na kraju te 1964 godine.

Fonoteka Radio Beograda čuva veliki broj vaših radio drama, između ostalih, i dečjih. Jedna, pod nazivom „Som“ imala je premijeru prošle godine. Ipak, kao romanopisac i pisac priča, niste pisali za decu. Kako to da se radio drama pokazala kao forma u kojoj ste pisali baš za ovu publiku?

Dosad sam objavio pet knjiga pripovedaka. Jedna od njih se zove "Uzletanje" (RAD, 1997), sastavljena je od priča za decu. S obzirom da kao i obično moje knjge ne prati nikakva propaganda, a prodavala se samo u jednoj knjižari (Papirus, Terazije, BG), nije čudno da je ostala nezapažena. Kao i u ostalim književnim žanrovima tako i u ovom za decu postoji kanon u vezi sa poetikom i kanonski pisci koji se drže za tu poetiku kao sužnji za lance. Osnova tog kanona je isprazno maštanje ispunjeno apsurdnim dosetkama. Zloupotrebi dečije bezazlenosti nema kraja u našoj zvaničnoj literaturi za decu. Naiđe i ponešto dobro, plemenito, ali to bude zatrpano trabunjanjem tzv. bardova dečije literature. I kao što su nekada francuski pesnici sa žaljenjem morali da priznaju Viktora Igoa kao najboljeg među njima, tako i ja moram da priznam da je od onoga što sam pročitao za decu najtalentovanije satvorio Brana Crnčević. Sve ostalo je kerebečenje pred decom da bi im se dopali. Izuzimam dečiju radio dramu! Možda stoga što je drama odavno skrajnuta i njome se ne bave karijeristi, budući da se karijera ne pravi dečijim dramama, ovo stvaralaštvo je pošteđeno kanonske poetike dečije književnosti i, na sreću, pošteđeno je učešća kanonskih pisaca. Meni je svejedno da li pišem roman, esej, pesmu ili dečiju priču i dramu. Pisanje je snevanje u budnom stanju, kao što sam na nekom mestu već rekao. Pa kad mi se sanja kao detetu onda napišem "Soma" i slično.

Da li je radio drama „Čavka“ originalno pisana (za radio) ili joj je prethodila neka druga forma teksta? Da li ste bili zadovoljni filmom „Čavka“ koji je Miša Radivojević potom snimio?

Tekst "Čavka" je nagrađen prvom nagradom na javnom anonimnom konkursu RB. Posle toga, na molbu Miše Radivojevića, napisao sam scenario za film. Taj film je dobio devet međunarodnih nagrada, u Beogradu nije imao ni premijeru. To govori o statusu koji smo tih godina imali nas dvojica u društvu. Moj status se otada nije promenio. Da li sam bio zadovoljan njegovom režijom? Koncepcija autorskog filma je krajnje sumnjiva. Režiseri, iz raznih razloga (sujeta, pohlepa za novcem) sebe stavljaju kao isključive autore filma. Dopisuju se na scenarija koje su drugi napisali, govore kao da niko drugi nije učestvovao u pravljenju tog nužno kolektivnog dela kakav je film itd. Sve je to naopako. Ako je jedan pisac napisao scenario, onda režiser treba da se potrudi da to filmski izvede i da bude srećan ako nije izneverio scenaristu. A Miša je veliki zagovornik autorskog filma.

Nedavno je u Beogradu premijerno prikazan film „Kako su me ukrali Nemci“ u režiji Miše Radivojevića, a vi ste potpisani kao saradnik na scenariju. Da li ste vi pisali scenario ili priču po kojoj je film nastao? O kakvoj saradnji je reč?

Scenario za film o Nemcu pisao sam 1988 ili 1987 godine u Herceg Novom na osnovu Mišine životne priče. Naziv koji sam dao toj priči bio je "Moj Nemac". Začudio sam se kad je pre dve godine on najavio snimanje filma "Kako su me ukrali Nemci". O tome sam doznao iz štampe. Tom prilikom sam primetio da je naknadno uključena neka žena da kao prepravlja onaj moj tekst. Rekao sam Milošu da me izbriše sa špice, jer ja nisam nikad bio član nekoga tima te ne bih voleo da budem ni u ovom. Film je pre neki dan bio premijerno prikazan. Nisam otišao da ga pogledam. Prema onome što su mi ljudi rekli, to nema veze sa onim mojim scenarijem. Tako to ide sa filmom i sa Mišom. I sa mnom sa njima.

Nedavno sam sa drugaricom koja je živela na Čuburi pričala o vašim knjigama, pomenula mi je da vas zna po jednoj knjizi (mislim da je u pitanju „Čubura, negde u Kaliforniji“, ali nisam sigurna jer tu knjigu nisam čitala) gde opisujete svoje detinjstvo u ovom delu Beograda. Koliko vam je Čubura (i Beograd) bitna kao inspiracija za pisanje? (ovo pitam zato što postoji niz pisaca koji važe za „pesnike Beograda“, „čuvare njegovog duha“, recimo Momo Kapor, pa me zanima da li ste se ikada osećali delom te ekipe pisaca, da Beogradu nešto dugujete, da ga morate veličati, ili vam se nekada smuči i poželite da ste negde drugde u svojim pričama – moje pojašnjenje neko)

O svom odnosu prema Čuburi i Beogradu izjasnio sam se više puta. Zapravo, reč je o odnosu pisca prema tzv. geografiji u romanima. Ponoviću: grad nije potreban piscu, pisac je potreban gradu, jer na osnovu književnih dela se unekoliko gradi identitet jednoga grada. Zamislimo Pariz bez Prevera, Apolinera i hiljade drugih pesnika i umetnika. To ne bi bio Pariz, to bi bla gomila cigala. I pored gomile Čuburaca, ovaj kvart u kome sam rođen i u kome živim, i dalje je gomila cigala i još više betona od kojih su napravljene nove zgrade. Moj prijatelj Bata Mihajlović je svojevemeno rekao da mu se ne dopadaju "te sisate kuće" u našoj zajedničkoj ulici Stojana Protića. Sisate su jer graditelji kradu vazduh i prodaju ga kupcima preko tih balkona koji ničemu ne služe osim da budu prodati i da spomenuti trpaju novac u svoje džepove i u džepove onih koji su im dozvolili da to rade.

O svom detinjstvu na Čuburi sa govorio u romanu "Pokretne stepenice" i još ponegde. Nikad nisam veličao ono što ne zaslužuje, pa tako ni Čuburu. Nisam nostalgičar. Nostalgiju prepuštam drugima u vezi sa Čuburom i Beogradom, mojim zavičajem.

U romanu „Nensoleta dela Luna“, kroz formu romana, dali ste svoju istoriju razvoja psihoanalize. U vašim ranijim delima („Najslabiji učenik škole igranja“) se prepoznaje otpor prema objašnjavanju stvari, njihovom postavljanju „na svoje mesto“, „sređivanju života“, „dovođenju u red“ kao oblik odrastanja. Šta vam tačno smeta kod psihoanalize i ljudi koji je primenjuju i u njoj traže odgovore?

Psihoanaliza je pristup ličnosti nastao u glavi jednog morbidnog lekara koji je pokušao da celom čovečanstvu nametne incest kao neminovnu osnovu života. Sve što se kasnije desi nekom detetu je posledica incestuoznosti, veli taj bolesnik, a bolesnici to učenje prihvataju. U romanu "Nensoleta dela Lula" sam evidentirao i druge teorije ličnosti kao i psihoterapeutske metode lečenja te sam ih sve zajedno odbacio u zamenu za veru. Ateizam je svojstven psihologiji u celini, jer hoće da bude nauka. A koliko je uspela za proteklih stotinak godina da postane nauka vidi se po tome što danas psiholozi služe bolesnicima da im napišu recepte proitv ovoga ili onoga. Šta mislite zbog čega je zabranjena slobodna prodaja antidepresanata a dozvoljena prodaja marihuane? Da bi ateisti lekari zgrtali pare na račun nesrećnih ljudi.

Ako je ikako moguće, možete li dati neki savet piscima za decu danas i, ukoliko želite, prokomentarisati knjige namenjene deci na koje ste skoro nabasali. Recimo, u poslednje vreme se u medijima puno polaže na različite metode u odgajanju dece – od toga čime hraniti decu do toga šta im čitati i pričati. Imate li vi neki takav recept?

Dete treba voleti, a da bismo voleli dete neophodno je da i sami budemo deca. Napor svakog odraslog čoveka, ogroman napor, treba da bude posvećen tome da zaboravimo sve ono pogrešno čemu su nas učili, da izbacimo iz sebe svaki gnev i svako visoko mišljenje o sebi, da očistimo svoje srce kako bi u njega mogla da stane nemerljiva ljubav Onoga koji nas čuva od nas samih, od vidljivih i nevidljivih neprijatelja. Taj napor treba činiti neprekidno i ne plašiti se: ubrzo napor nestaje,a umesto tuge i rastrzanosti mir ljubavi nas ispunjava i leči. Pisati za decu sa ljubavlju prema tom čudu zvanom dete, zvanom čovek, jedini je recept, sve ostalo je izveštačeno, naopako, sebično, glupo i nakazno. Setite se Antoina de Saint-Exiperiea, Alaina Fourniera, Julesa Superviella, Martinea Pagea koji piše za odrasle kao veliko dete, Saint Benedictea, Saint Gregoire le Grand i drugih. Setite se "Soma" koji nikome ništa ne zamera, naprotiv voli one koji su ga vređali.

Vaša zbirke priča „Rajska ptica“, kao i roman „Karamfla“ (ili „Neznani vojnik“) bave se vremenom skorijih ratova i bombardovanja Beograda 1999. godine. Nema puno romana i priča na tu temu. Šta je vas podstaklo da pišete o tome?

Pisac treba da piše o onome što je deo njegovog iskustva. Pisci koji njuškaju za temama, pa ih posle obrađuju kao da su domaći zadaci, podražavaju pisanje. Previše ih je za jednu tako malu književnost kao što je ova naša. Pa ipak, slični mediokriteti iz redova plaćenika kulturnih rubrika i državnih institucija koje izdvajaju novac da plate osrednjost i poslušništvo, podržavaju upravo to što nikoga ne zanima kako bi se ubistvo umetnosti sprovelo do kraja. Umetnost smeta jer je jedan od puteva ka istini. Istina smeta kako bi lažovi zacementirali svoju strahovladu nad jadnim čovečanstvom. Velika je ovo tema.

U vašoj biografiji piše da ste završili Pravni fakultet. Da li ste se ikada bavili tim poslom i otkuda da ste upisali baš taj fakultet?

Kad sam utvrdio da nema pravde odustao sam da se bavim pravima. To mi se desilo nekoliko godina pošto sam diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kad kažem da nema pravde onda mislim na zemaljsku pravdu. Na sreću otkrio sam da ta pravda nije i jedina.